Обласни господари понашали су се све независније од централне власти, која је била слаба, јер млади Урош није био дорастао задатку. Стриц се, с друге стране, није хтео потчинити младоме цару, него се одвојио од њега и у граду епирском Костуру (Касторија), где је до тада управљао, прогласи се за "цара и самодршца Грка, Срба и Албанаца", под именом Симеон Урош Палеолог.
Касније, својим територијама припојио је и Тесалију, а престоницу преместио у Трикалу. Ово одметнуто српско царство надживјело је оно формално-правно на чијем челу је био Урош V.
Симеон је умро 1371. остављајући свог сина Јована Уроша Немањића Палеолога, тада ученика на Светој Гори, да га наследи. Јован Урош био је ожењен кћерком Радослава Хлапена, заповедника Бера и чувеног Душановог војсковође, са којом је имао петоро деце. Владао је само Тесалијом, али веома кратко, јер је после неколико година абдицирао у корист свог рођака Алексија Анђела Филантропена и замонашио се у манастиру Преображења Господњег (тзв. Велики Метеор).
На путу за Тесалију, да преузме престо, Јован је на Метеорима сусрео монаха Атанасија. Млади владар је био дубоко дирнут спокојством живота и личним квалитетима Атанасија. Његова приврженост Атанасију је била плод великог пријатељства и дубоког поштовања за задатак који је Атанасије извршавао са великом мудрошћу и стрпљењем.
Јован се одрекао престола и, бирајући тежак монашки пут, постао брат Јоасаф.
Иако је још увек био цар, у потпуности се у свему смирено и кротко потчињавао свом духовном оцу, преподобном Атанасију и манастирској братији. Јоасаф је са светим Атанасијем подигао и украсио храмове Спаса Христа и Пресвете Богоматере.
Толико много је, својим даровима, помагао манастиру Велики Метеор па је са светим Атанасијем убројан у ктиторе манастира, што се види у манастирским повељама и на светим иконома и фрескама.
Осим овог манастира, помагао је и све друге Метеорске манастире, штитећи их својим царским повељама и обилатим даровима.
Уопштено речено, Метеорски манастири у вријеме светог Јоасафа доживели су свој пуни процват. Атанасије, умирући, њега је оставио за свог наследника и игумана у манастиру. Због тога су Метеори, то чудо на високим стенама, са својим главним манастиром, заправо великим делом, задужбина припадника куће Немањића.
Турци су 1394. године заузели Тесалију, те се Јован Урош склања на Свету гору, где неколико година борави у манастиру Ватопед. Године 1401. враћа се у Високе Метеоре, где и умире 1422-3. године.
Његове мошти почивају, заједно са моштима Светог Атанасија Метеорског, у њиховом манастиру Преображења господњег – Великом Метеору.
Његовом смрћу угасила се Света лоза Немањића.
Јован Урош се у српској православној цркви прославља као светитељ 20. априла.
Тропар (глас 3):
"Срцем и душом си заволио Господа Христа, све љепоте света си оставио, и више си волио да у смирењу и послушању Богу служиш, него да на престолу царском сједиш. Зато те побожно хвалимо и свету успомену твоју прослављамо, кличући: Оче Јоасафе, богоблажени, моли Христа Бога, за спасење нашег рода хришћанског".
(Trebinje live)
