Флуоресценција је описана последњих година код различитих аустралијских торбара попут вомбата, тасманијског ђавола или кљунастих јежева. Али научници верују да је раширенија међу сисарима јер је испитивање 125 врста показало да све оне имају неку врсту флуоресцентности. Истраживачи су открили да чак 107 од 125 врста, што је 86 одсто, има крзно које сија под ултраљубичастим светлом. Ових 125 врста представља свих 27 редова сисара који и данас живе и скоро половину свих породица сисара.
Флуоресцентност је најчешћа и најјача код ноћних врста, открили су истраживачи са Западног аустралијског музеја, које је предводио др Кени Травујон. Ипак, постоји и код дневних животиња, које су активније током дана, укључујући ту и планинску зебру и поларног медведа.
- Нисмо знали да толико сисара има кожу или крзно који сијају – рекао је др Травујон.
Флуоресцентне животиње сијају под ултраљубичастим средством јер протеини у њиховом крзну или у кожи упијају радијацију и емитују је као видљиво светло.
- Ултраљубичасто светло погађа длаку или кожу и протеине… а онда мења светлост у видљиву. Зато делују плаво или зелено или чак црвено – рекао је др Травујон.
Сви сисари, укључујући и људе, имају флуоресцентне зубе, а многи и флуоресцентне нокте, додао је. Источно пацифички делфин је једина животиња коју су проучавали и код које су флуоресцентни само зуби.
Истраживачи сматрају да је интензитет флуоресцентности имао бар неку улогу у очувању врсте, али да је њена улога и даље мистерија.
(Telegraf Nauka/The Guardian)
