Стари Новосађани куну се у „Гаруду” и „Рупу”, они нешто млађи у „Црног бика” и „Камилу”, а најмлађи у „Дом Б-612”, „Тату кафе”, „Избу” и „Нублу” – сва ова места деле култни статус који су имали или и даље чувају у некој од генерација које су у њима одрастале и у њима траћиле дане, а имају и још нешто заједничко: ниједно од њих више не ради. („Нублу” и даље постоји као кафић, али нема сумње да није исто без књижаре.)
У питању су места која негују алтернативни дух града, која одржавају музику, културу и слободарске идеале и која редовно из себе успевају да изнедре следеће носиоце културно-уметничке сцене, а тако их мало преживи па и један животни век. Обично постоје само док су њихови оснивачи ту, са њима. Неки ипак јесу пркосно одолели свему кроз шта смо прошли и кроз шта пролазимо последњих тридесет година.
Један од таквих је „Даблин”, који и данас изгледа врло слично као и у време кад је отворен. Осим неких људи и понеког сувенира, константа је власник и једини (стални) конобар у локалу – Влаце, који готово све госте зна, ако не по имену, а онда по пиву које пију. И „Даблин” је управо оно што му име каже, паб до краја и панкерски до краја. Некад ради, а некад не (увек можете проверити на њиховом Фејсу!), али када га затекнете отвореног, добра музика је увек ту, увек се гледају утакмице и, ако је у локалу гужва, никад нећете дочекати ред за билијар. А нека старија екипа се куне да је баш „Даблин” најстарији локал у граду који и даље живи.
Још један простор који живи руку под руку са својим власником је и „Фокстрот”, који је некада уживао поштовање свих, првенствено због свирки које су у њему биле редовне. Има их и данас, па, ипак, чини се да је статус који је некад уживао потпуно изгубљен. Локал је и даље пун старе гарде, која је већ као породица газда Този, и неких клинаца који воле добру свирку или само добру атмосферу по обичном дану, али није више виђен као носилац рокенрола у граду, иако то и даље јесте. Као неки (не)објашњив феномен изазван деценијама лошег живота и још горе музике.
Ни Миша и „Албум” се не одвајају од 1997. године, а богме и дуже, дух још из „Камиле” и данас ту живи. Мали простор, слике, фотографије, дресови по зидовима и непресушан извор свих анализа фудбалских утакмица и новосадских прича. Људи у њему су легендарни колико и локал, а у сваком од њих остаје део Новог Сада који се памти. Свирке су нешто ређе него у „Фокстроту”, али и овде их буде.
Данас кафе „ДВ”, али познатији као „ДБ”, који шаљиво и из незнања поприма и идентитет кроз деакронимизацију, те бива називан и „Државна безбедност”, такође постоји од прошлог века. Без живе музике, са три стола и два места у излогу, те једва довољно простора за више од десетак људи. И данас се понекад испред њега може видети оно што је некад било очекивано сваке вечери – много људи са пивом у руци, који стоје по локалу и испред њега и уживају у чарима које само он може да пружи: у довитљивим шанкерима који знају помало о свему, у политици као непресушној теми и познатим градским фацама из света музике.
Б. Миловац
