Страдала су сва три моста преко Дунава, индустријски објекти, школе, стамбене зграде, а на Светски дан слободе медија, 3. маја 1999. године, срушена је зграда Телевизије Нови Сад на Мишелуку.
Чланови Добровољног ватрогасног друштва из Петроварадина први су стигли до Телевизије Нови Сад, која је била у пламену видљивом из свих делова града.
„Током бомбардовања наше ватрогасно друштво било је 24 часа у приправности. То вече, 3. маја, речено нам је да сва ватрогасна возила морају доћи до надвожњака на Мишелуку како би се испланирали наредни кораци, издала задужења и направио распоред јединица“, прича дугогодишњи члан ДВД Петроварадин Томислав Пожгај.“ Иако су се сви тешили да Телевизија Нови Сад никако не може да буде мета, знали смо да је она вероватно један од објеката који ће бити погођен пројектилом.“
Петроварадинци су даноноћно били спремни да помогну колегама из новосадске ватрогасне бригаде, полицији, војсци и цивилима.
„Када је погођена ТВ Нови Сад, тадашњи председник нашег друштва сазвао је хитан састанак. Недостајало је возача, па сам ја преко 50 дана био за воланом ватрогасног камиона“, каже Томислав.“ Када смо стигли, призор је био невероватан. Капије су биле срушене и потпуно уништене, а стакла је било на све стране. Ту ноћ смо прешли 120 километара од телевизије до станице полиције у Сремској Каменици како бисмо напунили камион водом из хидранта.“
Гашење пожара трајало је од 22 часа, па све до два сата иза поноћи. Међутим, храбри Петроварадинци су се тада морали евакуисати. Јављено је да су авиони опет изнад Новог Сада и било је сувише опасно остати близу рушевина. „Ватра није буктала, али је ипак остало жара испод крша, што је захтевало ватрогасну стражу како се пожар не би проширио“, присећа се Томислав.“ До седам часова ујутру чували смо згариште телевизије са безбедне удаљености, јер нисмо знали да ли смо у потенцијалној опасности од поновног бомбардовања.“
Чланови ДВД Петроварадина интервенисали су и приликом бомбардовања Моста слободе. Како каже Томислав Пожгај, када су се приближили мосту, војска која је била позиционирана у близини моста увелико се повлачила, па су припадници ватрогасног одреда одлучили да се сместе на брду како би имали преглед терена и ситуације.
„Страха у овом послу нема и не сме бити, јер он омета расуђивање и тада се доносе погрешне одлуке“, тврди Томислав.“ Осећај када се некоме помогне је посебан и испуњава човека. Спасавали смо оно што је наше, што припада свим грађанима Новог Сада, нашим пријатељима и породици. Због тога не сме бити страха, иако су догађаји на терену током бомбардовања оставили су дубок траг у сваком од нас.“
Осим што професионалним ватрогасцима помажу при гашењу пожара, десет чланова ДВД Петроварадин је приликом поплава 2014. године било ангажовано и на насипу код Сремске Митровице када је река Сава претила да се излије из корита. Задатак им је био да помогну приликом евакуације становништва. Наравно, и овај задатак су успешно обавили.
Важно је истаћи да је у Петроварадину одувек било незамисливо да из куће нема бар неког ко је члан Ватрогасног друштва, које постоји од 1874, из моралне обавезе према овдашњим добровољцима који су, неретко ручно, кантама с водом, штитили насеље јер је новосадским ватрогасцима било тешко да дођу на време.
Друштво је и основано после једног великог летњег пожара, кад је изгорео велик део Петроварадина будући да су га чиниле махом сељачке куће покривене трском.
С. Ковач
