У то, по свему необично путешествије кроз наслеђе и дух прошлих времена, повело их је Друштво за неговање традиција и развој Сремских Карловаца, које се, иначе, бави чувањем богате културне баштине те вароши на различите начине, али овог пута је то учинило потпуно другачије – кроз приказ двеју старих грађанских кућа и причу њихових садашњих власника о некадашњем животу у њима, назвавши га „Моја карловачка прича”.
Како је у суботу, водећи учеснике, напоменула модераторка шетње др Гордана Петковић, намера Друштва је да прикаже посетиоцима Карловаца оно што приликом стандардних обилазака тог места не могу видети, а реч је заиста о огромном богатству у културолошком смислу.
Прва тачка суботње шетње била је кућа Маширевића у Сабовој улици 6, где је многобројне госте дочекала Јасна Атанацковић са својим сином, снахом и унуцима и отворила врата свог дома који у готово незимењеном издању својим намештајем и молерајем с краја 19. века дочарава дух тог доба. Изразити представник те породице био је протојереј Иван Маширевић (1871–1912), аутор многобројних књига и текстова у часописима из области теологије и пчеларства и предавач пчеларства на катедри у Карловачкој богословији, управник ђачког дома „Конвикт”, отац шесторо деце... Учесници шетње могли су у суботу видети његове личне предмете – камилавку, шешир, писаћи сто, дела која је издао, укључујући и лист намењен ученицима „Ђачки пријатељ” чији је власник и уредник био, затим нешто од његове преписке, мноштво фотографија, венчани поклон патријарха Георгија Бранковића, али и салон с клавиром и друге делове куће у којима је породица проводила време.
– Због дедине преране смрти, а умро је у 41. години, моја бака, коју смо звали мáјка – с посебним акцентом – створила је култ његове личности – рекла је Јасна Атанацковић. – Постојао је орман у који је сместила његове ствари и који се није смео дирати. Тек стицајем околности, после дуго времена, због извесних радова, морала сам да га отворим и још увек траје упознавање с његовом личношћу кроз те предмете и штива која су била у њему.
Испричала је Јасна Атанацковић и како се живело у њеном дому – како се седело за столом, обедовало, користио есцајг, и како су се васпитавала деца, на којим вредностима се инсистирало, а које су данас заборављене. Осим шансе да сазнају шта је један Карловчанин на прелазу из 19. у 20. век за 40 година све створио, учесници шетње могли су се на Јаснином примеру уверити и у то како се породично наслеђе негује и чува.
У кући која је припадала породици Ауер, у Митроплита Стратимировића 76, која је дала једног јавног бележника, адвоката, министра у југословенским владама Људевита Ауера, а сада је њена власница Биљана Ђоревска, посетиоце је дочекао несвакидашњи призор. Садашња власница отворила је врата собичка у којем је део својих школских дана провео песник Бранко Радичевић, захваљујући познанству деде Људевита Ауера и Бранковог оца. Након куповине куће 2002, на којој стоји табла с подацима да је у њој становао чувени песник, Биљана је истражила њен историјат и постарала се да јој задржи аутентичност, уносећи предмете из тог доба.
У подруму, за који је казала да је, осим чињенице да је Бранко становао у тој кући, био разлог што се одлучила за њу, своје сећање на Људевита Ауера, детињство и Сремске Карловце из тог времена поделила је са свима, његова унука Љубица Бастић која живи у Београду.
Препуни утисака, посетиоци, коју су у пчеларској кући Маширевића послужени медењацима, а у некадашњој Ауеровој куглофом и берметом, за који постоје подаци да су га власници пили уз вишесатне партије карата када се причало искључиво на латинском језику, шетњу су завршили у карловачком музеју где су сумирали доживљено.
Следећа шетња заказана је за 14. септембар, а последња за 18. октобар.
З. Милосављевић
