Прву у том низу, данас под числом 3, пројектовао је 1927. године Бела Штајгер Казал, грађевински инжењер који је био у то време на изузетно добром гласу, будући да су иза њега остали објекти попут прелепих вила у Васе Стајића и Војвођанских бригада, чувене црвене зграде у Јована Бошковића или двоспратне палате у Сремској. Архитектура овог градитеља, који ће из новосадске историје нетрагом нестати почетком тридесетих година, углавном се ослањала на предратне стилове. Његов ће, наиме, украсни репертоар бити ублажена и модификована варијанта сецесије, уз трагове арт декоа и ране модерне. Наручилац и потоњи власник здања на Београдском кеју намењеног рентирању била је поседница Катарина Бернхард. О њој се, нажалост, мало зна, осим што је у књигама староставним остала забележена чињеница да је њено градитељско освајање исушених дунавских рукаваца очигледно било уносно, будући да ће ова дама равно десет година касније у срцу Новог Сада, у Милетићевој 24, подићи и двоспратну палату.
Е сад, ако се о Катарини Бернхард не зна готово ништа, власник другог здања у том дунавском низу, Радивоје Бокшан, био је итекако препознатљиво име у вароши новосадској тих послерантих година. И то не само зато што је био порезник и градски сенатор, већ и јер је изданак чувене и по добру знане породице.
Будући вешт с новцима, иако већ власник куће у Златне греде 14, Радивој Бокшан је проценио да би зграда с погледом на Дунав и Тврђаву била итекако добра инвестиција. За разлику од комшинице, која се определила за Белу Штајгера, он ће овај пословни подухват поверити Филипу Шмиту, пештанском и берлинском ђаку који ће по повратку у Нови Сад са високих школа плодно сарађивати са легендарним архитектом овдашњим Ђорђем Табаковићем.
Као пројектант Филип Шмит ће до краја Другог светског рата, када ће као већина подунавских Шваба напустити варош новосадску, а после ће га пут и посао одвести све до Бразила, где ће и умрети почетком седамдесетих, потписати низ за архитектуру града изузетно важних објеката, као што су Калвинистичке цркве на Телепу и вила у којој је Галерија спомен збирке Рајка Мамузића, а као грађевински предузимач подигао је и седиште Продуктне берзе, данас Галерију Матице српске.
Када је пак реч о самом Радивоју Бокшан, умреће пред други велики рат, 1940. Његов ће брат, адвокат Милош Бокшан, један од највиђенијих новосадских интелектуалаца тог доба, оснивач Адвокатске коморе и дугогодишњи потпредседник Матице српске, као и њихове сестре Косара и Катица, страдати у крвавој рацији мађарских фашиста јануара 1942.
У рацији је убијен и др Славко Узелац, за чије се име највише везује треће здање, оно на углу са Дунавском улицом. Иако је овај објекат, по рукописној грађи која се чува у Музеју града Новог Сада, крајем двадесетих година прошлог века изграђен као Зграда царинских чиновника, урбана легенда је у њега сместила хируршки санаторијум др Узелца, у којем су први пут у овом делу света пресађени – тестиси!
Донор је био војник Хасан Мифтар Јусуфовић, осуђеник на смрт, којег је стрељачки вод чекао због троструког убиства. Након што је у зору 7. септембра 1929. погубљен у кругу Петроварадинске тврђаве, у већ припремљену раку су ускочила двојица лекара. Уз то што су констатовали Хасанову смрт, успут су му одстранили оба тестиса, ставили их у суд са топлом, сланом водом, и хитно се аутомобилом упутили на преку страну велике реке, према санаторијуму др Узелца.
Полне жлезде су пресађене двојици постаријих добровољаца који ће, како су неколико дана касније писати новине, после операције били одлично расположени. Крајњи резултат је, међутим, био скандал, јер ће колеге, међу којима и чувени новосадски колекционар др Бранко Илић, тада власник угледне гинеколошке клинике, оптужити др Узелца да је операцију извео само како би рекламирао свој санаторијум, будући да од Хасанових тестиса пацијенти заправо неће имати никакве стварне вајде.
„Трансплантација би могла бити корисна – када бисмо пресађену жлезду могли одмах ’укопчати’ у циркулацију крви другог организма. То је, међутим, технички немогуће. Па и када би било, требало би, баш као и код трансфузије крви, знати истоветност крвних група обојице људи који у операцији учествују”. Овим је речима др Илић алудирао на чињеницу да пре пресађивања тестиса др Узелац није обавио чак ни елементарне прегледе донора и пацијената, а камоли шта друго.
Цео случај је завршио пред Лекарском комором, али и на суду. Некако је др Узелац после свих тих поступака успео да се одбрани од оптужби, мада његов углед у медицинском свету више није био на завидном нивоу, напротив. То међутим, није утицало и на његове пословне подухвате, те ће бар још једном – што је документовано – и то 19. марта 1936, пресадити тестисе извесном Београђанину, овога пута са живог донора и, наравно, за приличан новац. Готово да се подразумева да ће и тај случај завршити на суду. Но, наставиће и после тога др Славко Узелац да оперише, све до 23. јануара 1942, када ће га хортијевци убити пред улазом у санаторијум док је на себи још увек имао бели мантил...
Текст и фото: Мирослав Стајић
