Све би остало на нивоу теорије завере и српских заблуда о битности. Односно о небитности. И даље би могли да нас убеђују како Србији није потребна опремљена и оспособљена војска. Да није неопходно да инвестирамо у одбрану, јер, забога; ко смо ми, и кога би ми занимали, у војно-безбедносном смислу.
Очекивано, још једном смо сведочили уједњињавању другова из политичког леволибералног естаблишмента и медија. Како функционише та симбиоза? Прво, као апостоли наступају политичари из опозиционих редова. Затим њима наклоњене телевизије вести почињу изокретањем вести, а штампани медији праве насловНе стране, којима акцију карикирају и стављају у негативан контекст. На крају се праве специјалне емисије у којима стручњаци из НВО сектора, и подобни интелектуалци изокрећу суштину догађаја.
Узалуд се труде! Узалуд изврћу чињенице! Против обарања дрона није речено ништа смислено, али постоји читав низ политичких, техничких, економских и војних аргумената у прилог акцији. Вучевић ниједног тренутка не треба да се осећа нелагодно. Нелагоду треба да трпе они којима смета обарање непријатељског дрона. Вучевић је, уз Вучићеву подршку, покренуо иницијативе које су промениле курс његових претходника. Учинио је видљивим оно што су други тајили. Из само њима знаних разлога.
Војску финансирају грађани. И добро је да знају да војска ради свој посао. Да њено постојање има смисла. Да нисмо бацили новац који је инвестиран у набавку савремене опреме и одбрамбеног наоружања. Обарање дрона, чији значај већ три дана покушавају да умање опозиција и њима блиски медији, са аналитичког становишта представља важан догађај. Разоткривено је да смо поново постали важни а да опоненти власти и данас мисле исто што и 2008: да треба скрштених руку да гледамо како снимају положаје наше војске. Да мирно посматрамо како прикупљају податке о нашим положајима. О нашој одбрамбеној техници. О фабрикама. Питам се, шта је требало да радимо? Да се притајимо и незаинтересовано гледамо. Да, што би рекао Черчил, „несмотрено трчакарамо около чекајући да се нешто деси, а под тим мислим - чекајући да се деси нешто лоше по нас„.
Кажу Тадић, Јеремић, Божо Прелевић, Понош, и остали чувени борци за слабу Србију, да је шпијунирања одувек било, али да на то нико није обраћао пажњу. Поштено! Али, нимало одговорно. Напротив! Веома забрињавајуће. Питање је зашто никад раније нисмо предузели сличну акцију? Није ово први пут. Сами су признали да није. Дакле, признају да су 12 година допуштали страним агентурама да вршљају по Србији као по ничијој земљи. Претенденти на престо господара српске демократије и српског патриотизма предлажу да војска заправо не треба да неутралише шпијунске дронове. Треба да их пусти да лепо, без гужве и помпе, такорећи неприметно обаве свој посао.
Из сваке речи види се искуство које су стекли приликом проглашења независности Косова. Сад су признали. Имали су оперативна сазнања. Имали су обавештајне податке. Имали су прецизну анализу. Знали су све. Али нису предузели ништа, да им не замере. Ко? Списак је дугачак. Харадинај, Тачи и Курти. Тадашњи амерички, енглески и немачки амбасадори. Тајкуни који су захваљујући сарадњи с амбасадама и влашћу постали власници Србије.
Борис Тадић каже да је војска претерано реаговала. Да нису требали да га обарају, пошто је у питању био комерцијални дрон. Тадић поново показује зашто је изгубио изборе. И странку. И зашто је одмах на почетку његовог другог мандата Косово прогласило независност. Ниједан шпијун не носи личну карту, нити легитимацију на којој му пише да је тајни агент. За то не требају велика политичка знања. О томе је свако могао да се обавести из Ле Кареових романа, или из филмова о Џејмсу Бонду. Шпијун увек има лажни идентитет и лажно занимање. Пошто је технологија напредовала, данас компјутери, телевизори, паметни телефони и дронови обављају послове шпијуна пешака. Да би неки дрон био шпијунски, и самим тим непријатељски, не мора на њему да стоји застава ниједне државе. Нити да носи војне ознаке. Уобичајено је да дронови шпијунажу обављају под фирмом комерцијалних летова. Тако функционише обавештајна делатност. Ако није добро камуфлирана, онда је бескорисна.
Поготово данас у време доминације технологије. Данас више нико не мора да троши паре за велики број агената на терену. Дронови и други уређаји то раде неприметно. Сваког дана грађани остављају податке на разним апликацијама за куповину и продају. Те апликације су савршени роботи који бележе људске навике, потребе и понашање. Тако крупни капитал зна шта једемо, шта пијемо, облачимо, читамо, гледамо. Шта желимо. А кад зна крупни капитал, нема сумње да то знају и владе великих сила. Теорија завере рећи ће многи! Свако има права да верује у добре намере крупног капитала, али нека се следећи пут запита, зашто би било који продајни ланац, или фабрика телевизора, или телефона морала да зна све о њему.
Но, да се вратимо на дрон и Тадића. Од политичара, у чије време смо, у миру, изгубили све оно што смо сачували у рату, не може се очекивати да се обрадује промени српске државне парадигме. Нити да поздрави чињеницу да је Србија показала да више неће толерисати вршљање шпијунских уређаја на својој територији. Сећам се, у Тадићево и Јеремићево време војску су сводили на куваре и таманитеље пасуља и змија. На убице. Приказивали су их кроз ликвидације, кроз несреће, кроз сиромаштво. Кроз јагму за станове, која је обелодањена кроз сукоб Поноша и Драгана Шутановца 2008. године.
И још нешто. Одбрана земље не заснива се само на војној моћи. Земља се брани радним местима, образовањем, културом. И традицијом. А све то је било одгурнуто као непотребан баласт ког се треба стидети. Данас када су се ствари покренуле набоље, када је многим важним личностима и догађајима враћен значај који заслужују, када је привреда поново покренута, пристојан грађанин у противницима боље Србије не види непријатеље које треба поразити. Види политичке противнике с којима није сагласан ни по једном питању. Нити је уверен да у будућности ставови могу да им се приближе. Види људе којима никад више неће дати поверење да воде државу. И због тога му не треба замерити. Сва кривица је на страни политичара из бивше власти. Њихов је избор био да војску срозају до нивоа друштва извиђача. И да паралелно с тим забораве све што се не сме заборавити. И униште све што се не сме уништити. Затворили су фабрике. Избрисали Косово. Велику сеобу Срба. Арсенија Чарнојевића. Стефана Немању. Хајдук Вељка. Бој на Мишару. Ћеле-кулу. Мишића и Колубарску битку. Кајмакчалан. Краља Петра. Они су миноризовали Његоша. Обесмислили Данила Киша. Милорада Павића. Затворили Народни музеј и Музеј савремене уметности. Они су ислужене забављаче из иностранства прогласили за нове српске светиње. Они су Продиџи, Тајгу, Ники Азалеу и сличне персоне, јунаке первертираног виђења музике, канонизовали у апостоле, који ће Србији прокрчити пут у светлију будућност.
Имам доказе да је „демократска власт„ 2003. године одбила иницијативу да се Данилу Кишу додели улица, прогласивши славног писца плагијатором. Оно што Титовим чаушима није пошло за руком 1977. године, демократе су опослиле 2003. године, дословно ископавши гробницу за Данила Киша својом срамном одлуком. Што је још поразније, нова иницијатива никад није покренута, иако су још 13 година Суботицом текли мед и млеко демократије и просперитета. Неправду према прослављеном писцу, Суботица је исправила тек 2019. године. Поводом тридесетогодишњице смрти, Киш је проглашен за почасног грађанина свог родног града. Имам доказе да су учинили све да избришу траг о постојању највећег Хазарског насеља на свету, на основу ког је Милорад Павић, док је био декан новосадског филозофског факултета написао Хазарски речник, најпревођеније српско књижевно дело.
О свему су ћутали. Као и о уназађивању одбрамбене моћи земље. И зато случај са обарањем дрона садржи још један важан детаљ. Транспарентност у раду војске је значајна за подизање поверења јавности. Обарање дрона могло је да се одвије у тишини. Да нико не сазна. Али, на овај начин постигнута су два циља. С једне стране, домаћа јавност је добила информацију да Министарство одбране и Војска Србије, за разлику од неких ранијих времена, могу да учине оно што им стоји у опису посла - да заштите државу. И грађане. Порука која је послата косовским политичарима, али и страним шпијунским центрима је још важнија. Рушење дрона представља дефиницију одвраћања и обуздавања амбиција дестабилизације и нарушавања мира и стабилности.
Милорад Бојовић
(Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије)
