Два пута је 24-годишњи младић из Бегеча савладао голмана “редса”, Бразилца Алисона, оставивши га, баш као и тренера Јиргена Клопа и све његове ученике у правом чуду. Скупоцени Матип, Вајналдум, Ван Дајк и друштво једино су погледом могли да испрате најпре Миланов скок и закуцавање лопте у мрежу у 22. минуту, а онда и да одају признање мајстору за пројектил с 25 метара у 29. минуту, којим је, испоставиће се, поставио коначни резултат. Били су то златни тренуци, моменти за Звездину историју и голови којима је срушен вицешампион Европе. Уједно, било је то остварење дечачких снова Милана Павкова, упорног, тихог и скромног момка, којим је улетео међу, усуђујемо се да кажемо, фудбалске звезде.
У дану у којем су сви навијачи српског шампиона с усхићењем препричавали сусрет нашег и енглеског тима, сензационалну победу “мале” Звезде над моћним тимом с Енфлида, као и голове Павкова, “Дневник” је посетио Бегеч, родно место 24-годишњег голгетера. Некако најнормалније је било то да нам прва станица буде тамошња ФК Бачка, на чијим теренима је Милан почео да пика лопту, иако никада за тај клуб није заиграо.
„Читаво село пратило је утакмицу и радовало се“, рекао је Никола Живанов, председник Месне заједнице Бегеч и секретар Бачке.
„Сви смо пресрећни што је баш Милан израстао у јунака победе, јер ми у Бегечу волимо, пре свега, нашу Бачку и децу пониклу у нашој средини, а тек онда Звезду, Партизан, Војводину... Дочекали смо да, после легенди какве су некада биле Вујадин Бошков, Рада Крстић и Лазар Васић, добијемо новог аса - Милана Павкова. Поносни смо на успех Миланов и његове породице, тим пре што он и дан-данас, сваки пут када има макар мало времена, дође у Бегеч, дружи се с децом и гледа утакмице Бачке.“
Занимало нас је да ли је Никола Панков, Миланов отац, гледао утакмицу на стадиону уживо.
„Није био у Београду, већ је, колико знам, гледао ТВ пренос у Бачкој Паланци, а сестра Милица била је на стадиону“, додао је Живанов.
„Поновићу, срећни смо због оца и читаве породице, који су уложили у Миланов фудбалски развој све што су имали и, напишите то, успех и голови никли су на њиви, као плод вредних руку.“
У причу се умешао и Петар Мутибарић Пеџа, који је, кажу мештани, пратио развој и велику већину утакмица Павкова и то од најранијих дана.
„Као дете отишао је у школу фудбала РФК Нови Сад и први тренер био му је Никола Ковачевић“, објаснио је Пеџа.
„Онда га је пут одвео у Бачки Петровац, где је, иако по годинама изузетно млад, заиграо за први тим Младости. Е, приметио га је Драган Ивановић и прешао је у редове ЧСК-а из Челарева, чији је дрес носио током две сезоне и постао најбољи играч у Српској лиги. Уследио је одлазак у редове Војводине, где, нажалост, није добио праву прилику, па је, због Миме Раставца који га је тренирао као пионира, прихватио позив Радничког из Ниша. Постигао је, сећам се, гол против Црвене звезде, која је тада решила да га доведе, али за њега није било места међу црвено-белима, па се вратио у Ниш и био други стрелац Суперлиге.“
Интересантно је да су Миланов деда Васа и отац Никола такође играли фудбал у Бачкој.
У време када је играо за Младост из Бачког Петровца тадашњи тренер те екипе Владо Каракаш позвао је пријатеља и сарадника Драгана Ивановића, иначе колегу-тренера, да дође и погледа како игра тада веома млади Милан Панков.
„Приметио сам га још док је био у школи фудбала РФК Нови Сад - објаснио је Ивановић, данас тренер српсколигаша Хајдука из Куле, а раније и српсколигаша Напретка и Војводине.
„Отишао сам у Петровац и схватио да би Павкова вредело довести у ЧСК, клуб у којем сам онда радио. Тако је било и у првој години, када је играо заједно са Срђаном Плавшићем и Алексом Вукановићем, чинио је моћни навални трио. Када су они напустили Челарево, Павков се наметнуо и постао голгетер Српске лиге, па је нормално било то што је прешао у Војводину. У време док је био члан ЧСК-а, мој сарадник Здравко Перић и ја индивидуално смо радили с Миланом у сали Партизана у Футогу и свакодневно смо имали прилику да пратимо његов напредак. Једноставно, био је преодређен да успе. После Новог Сада, следи његов одлазак у Ниш, па у Звезду и све остало сада је већ део историје.“
„Његов деда, по шпицнамету Бугер, био је тракториста и окорели навијач Црвене звезде“, додао је Пеџа.
„Да је жив, нико га не би смаго од радости.“
Током пријатног разговора, све више људи стизало је пред просторије Бачке, па су ту били Јован Дугајлић и Борислав Сандић, чланови управе клуба, Радишко Леђанац, пријатељ породице Павков, као и Миланови другови Петар Бороњац и Стеван Нинков.
„Миланов отац Никола је легенда Бачке, човек који и данас редовно долази на игралиште и гледа све утакмице и тренинге“, свој део приче казивао је Бороњац.
„Чуо сам се Миланом, ево, пре пола сата и рекао ми је да је још под великим утиском после свега што му се издешавало и још увек дешава. Честитао сам му, иако сам навијач Војводине, јер ми је изузетно драго због њега и сигуран сам да су му голови које је дао Ливерпулу отворили врата за европску каријеру у неком великом клубу. Једино што му замерам је то што ми није поклонио свој дрес, али ми је обећао да ћу добити, у његово име, дрес од играча Воше Лазара Арсића... А он је човек од речи.“
А. Предојевић
Зузана Павков, мајка Звездиног голгетера: То је навежбао овде, у дворишту
Дунавска улица у Бегечу и у њој кућа породице Павков. Нашу екипу примила је Миланова мама Зузана, јер отац Никола био је на послу, а сестра Милица још увек се није вратила из Београда.
„Љуби га мајка!“, уз широки осмех, било је прво што је рекла.
Па, где је он то научио да тако постиже голове?
„Ено, баш тамо“, одговорила је поносно, показујући на место у дну дворишта.
„Тамо је имао свој “живи зид” и шутирао је преко њега и левом и десном ногом. Тата му је помагао, све су изрушили, али ко за то још мари.“
Где је мати гледала утакмицу с Ливерпулом?
„Нисам била позвана на стадион, само је тату звао. Шалим се... Ни муж није отишао, јер не би могао то све да поднесе. Зато смо отишли код девера у Бачку Паланку и тамо гледали ТВ пренос, јер немамо тај канал код куће. Било је... Ма - незаборавно! Вриштали смо кад је Милан постигао први гол, а кад је тек дао други... Била сам радосна, сузе су саме кренуле и питала сам се да ли је време да узмем неке лекове за срце. Свакоме бих пожелела тај осећај среће. Прелепо!“
Јесте се чули са сином после утакмице?
„Само поруком, чули смо се тек у среду ујутро, али и то на кратко. Журио је на тренинг, обећавши да ће послеподне доћи кући у Бегеч. Чекамо га с нестрпљењем, да седнемо и на миру се изразговарамо.
Када сте схватили да ће фудбал бити његова професија?
„Од када је био дете Милан је говорио да ће бити фудбалер. Наравно, ми смо, родитељски, били упорни да прво заврши школу, па је он то и учинио, матуриравши у Средњој техничкох школи “Милева Марић Ајнштајн” у Новом Саду. После тога могао је да се посвети својој највећој љубави.“
Ипак, наилазио је и на доста оспоравања?
„Јесте, не знам да ли је то било због чињенице да није имао никог моћног иза себе. Мој супруг је пољопривредник, ја сам трговац... Најтеже је било када је, баш за свој 24. рођендан, чуо да за њега нема места у Звезди и када се вратио у Ниш. И постао тамо најбољи стрелац!
Како ће те га дочекати када буде дошао кући? Хоће бити и нека торта на менију?
„Видећу шта ћу и да ли ћу уопште успети нешто да припремим, јер овакву гужву, оволико новинара, никада нисам имала у кући. Нешто ћу ипак направити. А торта ће сигурно бити. Нека воћна, највероватније, од оних које Милан и Милица воле. И, да вас замолим, напишите да је увек имао велику подршку читаве родбине и посебно од наших кумова Јелице и Јанка“, додала је поносна мајка Зузана Павков.
А. Предојевић
