Та сезона за њега била је, када се све сабере, више него успешна и нема навијача новосадских црвено-белих који сјајном чувару мреже није пожелео пуно среће и на новом послу.
После периода адаптације и борбе за место у тиму некадашњег Видеотона, уследила је повреда пубичне кости младића из Новог Сада, због које је чак десетак месеци провео ван терена. Позиције које је стекао брзо су нестале, професионални фудбал је показао колико суров уме да буде, па је Роцков, борац какав већ јесте, крочио на стазу повратка. Она је, треба ли то истицати, посута трњем, али је Емил велики борац и радник, па је позив Војводине да се врати на позајмицу, прихватио с великим мотивом.
- Мој одлазак из Војводине дошао је у одличном тренутку – почео је причу Роцков. – Освојили смо куп, лепо сам завршио један период у каријери и, што је најбитније, осећао сам да сазрео за нове изазове. Када се осврнем, да сам евентуално раније напустио Нови Сад, а због година које сам тада имао, не би било добро. Садашњи повратак у матични клуб био је, да тако кажем, више принудне природе, али је одлична ствар у ситуацији када се враћам на гол. Војводина је битнија од сваког појединца, а дошла је у ситуацију да се Никола Симић повредио и зато је дошло до нашег договора.
Симић и ви нашли сте се у сличној ситуацији: обојицу су повреде за тренутак зауставиле на путу изградње власитих каријера?
- Симке је одличан голман и, у тренутку када се повредио, био је у сјајној форми. Слична ствар нам се догодила, јер сам и ја, додуше на неком другом месту, ушао у континуитет утакмица. Таман сам се усталио као први голман у доброј екипи с високим амбицијама, која је играла у финалу Купа Мађарске и у квалификацијама за Лигу конференције. Нажалост, повреде су неизбежни пратилац савременог фудбала и повратак из њих може да буде краћи или дужи, а у мом случају, нажалост, био је поприлично дуг.
У Белеку је јуче падала киша, али је дневни распоред Новосађана у потпуности био испоштован. Подељени у две групе, играчи су преподне тренирали у теретани под будном пажњом кондиционих тренера Александра Јанковића и Саше Семередија. После победе над украјинским Металистом (3:2), црвено-бели су имали слободно поподне, а данас настављају са свакодневним радом и СЦ „Сусеси“.
На какав сте дочек, касније и третман, наишли у МОЛ Фехервару?
- По причи која је дошла и до мене, доведен сам да се изборим за место на голу и да направим конкуренцију повременом мађарском репрезентативцу Ковачу. То се одмах и догодило и, барем на почетку, смењивали смо се на голу. Нажалост, он је доживео тешку повреду и мени се ситуација отворила. Пре тога, пуне три и по године у Војводини нисам пропустио ни један сусрет због повреда, а сада сам из најближе перспективе научио и схватио како место у тиму може најбрже да се изгуби. Он је после тога доживео још једну повреду, па му се искомпликовао опоравак и имао је доста тежак период. А онда сам се повредио и ја...
Ипак, пре повреде добили сте и позив у репрезентацију Србије, за коју сте уписали и један наступ?
- Тачно је, био сам на пет или шест окупљања националног тима Србије. Није ме све то, међутим, понело, јер сам био на месту и у условима који у Србију, нажалост, још нису дошли. Имам све и на мени је само да радим, докажем се и даље напредујем. То сам доживео као нови изазов, потпуно сам се предао послу и живим фудбал 24 сата на дан.
Поново сте у Војводини?
- Пред почетак припрема сам добио корону и две недеље провео у изолацији и без тренинга у припремном периоду. Појавио се позив из Војводине, рекао сам да сам увек за тај клуб, неке ствари су се наместиле и ево ме поново у Новом Саду.
Да ли вам и колико прија чињеница да ће те поново да живите у родном граду?
- Искрено, још нисам био у Новом Саду, па не могу да кажем како се осећам - објаснио је Емил. – Некакав приватни живот нисам имао ни у Мађарској, стално размишљам о тренинзима и напретку у послу којим се бавим. Фудбал је истински посао у више дневних смена, а Будимпешта је предиван, космоплитски град... У почетку ми је мађарски језик био проблем, али сам га брзо обновио и савладао и прилагодио се околностима, иако у клубу комуницирамо на енглеском, због великог броја странаца. Наравно, родитељи су срећни што сам поново код куће и сада ми остаје само да се максмално посветим ономе што нас очекује у првенству.
Какви су вам први утисци у црвено-белом табору?
- Чињеница је да овај клуб годинама уназад има добре голмане. То се посебно односи на момке који стигну из омладинске школе и који имају шта да пруже. Уз то, Срђан Жакула се заиста пронашао у послу тренера чувара мреже, па за будућност не треба да се стрепи. Ствари, наравно, никада нису пефектне, али константно радимо на томе. Што се мене лично тиче, моја сигурност и самопоуздање нису упитни и око њих нема полемике: фокусиран сам на то да допинесем екипи и функционишем на највишем нивоу. Екипа изгледа добро и мора да настави да напредује, како у самој игри, тако и у схватању фолозофије модерног фудбала.
Да ли верујете у испуњење циљева у пролећном делу првенства?
- Морамо да постанемо доминантни у односу на ривале с којима се боримо за место у Европи. За мене је мој посао приоритетан и то да наместим одбрану и да је водим. Мислим да за сада то добро радимо и сигуран сам да ћемо, како време буде одмицало, бити све бољи. Неке ствари се увежбавају, хемија се рађа и надам се да ћемо све то да достигнемо у другом делу сезоне – додао је Емил Роцков.
Александар Предојевић
