Свела се прича, као и годинама уназад, да ова два тима, снагом својих играча и моћи управа, одлуче о томе где ће пехар завршити, сви остали су епизодисти, па и статисти, потпуно небитни посматрачи расплета првенства.
У недељу, на стадиону „Рајко Митић“, виђене су две нијансе очекиваног епилога. Први: у којем су Београђани забележили унапред уписану победу. И други: имали су неопходну заштиту, касније и помоћ у главном судији Срђану Обрадовићу, који се активирао када је утакмица почела да улази у критичну фазу. Није домаћин успео до 68. минута да поведе, шта више, имали су гости своје прилике да затресу Звездину мрежу, па је уследио црвени картон капитену Воше Николи Антићу, а десетак минута касније, када ни то није донело резултат, а крај се опасно приближио, арбитар је показао и на белу тачку. У корист Београђана, наравно.
Сто пута вратили смо спорни моменат код Антићевог искључења... И сваки пут остали у потпуном незнању, не могавши чак ни да наслутимо, зашто је заслужио директни црвени картон. Фримпонг је зауставио налет левог бека Војводине, који је пао, потом се придигао и почео да трчи ка свом месту у одбрани. Протрчао је поред Фримпонга, не гледајући у правцу судије, можда су се двојица играча очешали један о другога, наставивши сваки своју кретњу. У том тренутку, на снимку се јасно види, арбитар Обрадовић енергично креће ка Антићу и показује му пут у свлачионицу. Шта је то видео или чуо, а да сви остали на стадиону нису, зна једино он. Фримпонг, подвлачимо, ако је и било додира између њега и Антића, ни на који начин није реаговао, чак није ни погледао ка противничком фудбалеру, већ је мирно трчао ка средини терена. У сваком случају, пут Звезди ка освајању сва три бода био је отворен.
„Не знам због чега је Антић искључен“, признао је и Драгослав Вуковић, председник Надзорног одбора новосадског суперлигаша. „То је остала недокучива тајна за мене који сам утакмицу пратио с трибина. Уједно, објашњење очекујем од судијске организације, али не у несувислом стилу „Антић је опсовао мајку судији“, већ да буду веома конкретни. Уз све покушаје, ни даље ми није јасно шта је то судија видео, а ми нисмо.“
Прошло је потом десетак минута, а онда су у дуелу били Вукасовић и Боаћи. Ситуација није била опасна по гол Новосађана, тамнопути фудбалер Звезде се чак окренуо од гола Роцкова, а онда је пао. Без икаквог размишљања, Обрадовић је знао шта је било и шта му ваља да уради. Показао је на белу тачку. Ни безброј пута враћени снимак не може да покаже да је био у праву. А можда о томе најбоље говори Боаћијев задовољни осмех који се види у једном кадру. Уследили су бескорисни, прилично дуги протести Новосађана, искључен је био и неко с клупе Војводине, а одлука је, у стилу оне чувене „коцка је бачена“, била донета и чекао се Кангин гол из пенала за најаву толико важног славља београдских црвено-белих.
„Не замерамо ми ништа Црвеној звезди“, надовезао се Вуковић. „Овде је спорно оно што је урадио главни судија. Замерамо њему и судијској организацији, јер, после свега, поставља се питање да ли се наша лига игра због играча, клубова и гледалаца, или се то ради искључиво због арбитара. То је питање и за председника судијске организације. Уколико је једино важно да до титуле, тиме и до победа у свим утакмицама, дођу Звезда и Партизан, да се при томе не бирају средства, односно да судије буду у првом плану, онда бисмо ми, остали, требали да против њих играмо с трећим тимовима, да нас сигурно победе, а да о трофеју одлучују искључиво у међусобним дуелима. Овако, ем смо изгубили у недељу, ем смо осакаћени жутим и црвеним картонима пред утакмице које нам тек следе.“
Вуковић је, као и увек, био веома директан, али смо га упитали да ли зна да због оваквих изјава може да буде кажњен.
„Нисам то знао“, одговорио је он. „Ако је тако и ако сам их нечим увредио, дубоко се извињавам судији и судијској организацији и желим им срећне првомајске празнике.“
Бољи коментар на укупна збивања, чини се, није потребан. А наш клупски фудбал остао је „богатији“ за још једну модрицу, додуше моралну, мада не можемо а да не изразимо сумњу да је икога од релевантних фудбалских људи за то уопште брига.
А. Предојевић
