Будинчевић је постао првак Југославије у сезони 1978/1979 када је био голман Хајдука, али никада од фудбала није зарадио довољно новца или му тај новац никада није исплаћен.
Био је омиљен међу навијачима у Сплиту, а био је један од кључних играча у походу на титулу док је тај тим водио Томислав Ивић.
Након завршетка каријере је упао у финансијке проблеме, па се три године касније опет активирао.
Клубови су му остали дужни, па се вратио у родну Војводину, где и данас живи изузетно тешко и скромно. Навијачи Хајдука га никада нису заборавили, па су више пута прикупљали новац да му помогну.
„Ето, након што сам био професионални фудбалер, трговачки путник, након што сам радио у фри шоповима, конобарисао, тренирао голмане у суботичком клубу Бачка, у касно пролеће, лети и у рану јесен зарадим нешто радећи пољопривредне послове: копам, орем, сејем, садим, берем, радим код земљорадника буквално као најамна радна снага. Немам ни здравствено осигурање, више се и не јављам на Завод за запошљавање. Нема користи. По занимању сам столар, али нема посла који не бих радио. Узалуд ми је“, рекао је Будинчевић.
Истакао је да није знао да пронађе начин да дође до новца који је зарадио играјући фудбал.
„Мени су многи клубови остали дужни, нисам знао да се изборим за своје. Ту не мислим на Хајдук који ми је све исплатио до задњег динара, али остали су ми дужни љубљанска Олимпија и винковачки Динамо, данашња Цибалија. Једни и други заједно око тадашњих 50.000 немачких марака. Да барем сада имам тај новац…“
Нова
