Био тај податак хроничарима значајан или не, свеједно, чињеница да су Новосађани у завршном мечу на Карађорђу ове године сачували мрежу, јесте вест по важности одмах иза информације о седмој првенственој победи. Важан и значајан податак, с обзиром на разочаравајући збир примљених голова у минулим утакмицама. Истина, средином другог полувремена малобројни гледаоци на трибинама задрхтали су, присећајући се расплета са панчевачким Железничаром. Овога пута, одбрана је одолела нападима крушевачких играча и сачувала предност коју су сјајним головима поткрај првог полувремена материјализовали Лазаревић и Радуловић.
- Доста смо нестрпљиво започели утакмицу – коментарисао је тренер Војводине Ранко Поповић. – Нисмо могли да ухватимо игру коју смо хтели, али смо зато постигли два прелепа гола. О томе смо разговарали и у припреми утакмице да би било лепо да шутнемо ка голу и изван 16 метара, а не да тежимо увек да се са лоптом ушетамо у гол, као да је о малом фудбалу реч. Дати голови су одредили и другачији ток утакмице. Имали смо контролу игре и то је оно што смо и желели да постигнемо. Велико је достигнуиће и у погледу нашег притиска када изгубимо посед лопте. Уз задовољство победом, нарочито ме радује податак да смо коначно одиграли једну утакмицу без примљеног гола.
О неким „другим стварима“, како је нагласио, Поповић није желео да говори, јер „ако бих проговорио, нико ме зауставити неће“. С обзиром на његове реакције с клупе за време утакмице и на жути картон којим је јавно опоменут, могућа је претпоставка да је реч о суђењу. Учинак Војводине на домаћем терену, шест победа, уз два пораза и један нерешен резултат, вредан је трећег места, одмах иза Црвене звезде и Партизана. До краја јесењег дела сезоне, 12. позицију на табели, када је о гостовањима реч (једна победа и три нерешена резултата, уз четири пораза), могуће је да поправи у преостала два меча пре паузе: са Радничким у Нишу 16. и са Вождовцем у Београду 20. децембра.
Л. Бакмаз
