Можда овако тесан резултат није био очекиван у нашој јавности, али су, све оне који су финале имали прилику да уживо гледају, Литванци уверили да имају озбиљну, јаку и упорну репрезентацију. То је, дакле, било ван сфере очекиваног, али, када је већ тако, јасно је било да одлучујућа лопта мора да заврши у рукама Страхиње Стојачића и да ће он, ту већ сумња није постојала, да реши сусрет.
- Читаво првенство одиграли смо на једну лопту – рекао је за „Дневник“ овај сјајни Новосађанин. – Свих пет дуела протекли су у изједначеном тону, било би необично да се и финале није завршило у истом стилу. Искрен да будем, никада у каријерама нисмо одиграли луђи турнир, али се и он завршио онако како смо желели – освајањем првог места.
Успели су Литванци да изједначе на 20:20, иако се чинило да ћете без проблема да завршите финале?
- Нисмо реализовали неколико напада заредом, они су то знали да искористе и завршница је била на један шут. Имамо припремљених неких пар акција, али сам одлучио да преузмем одговорност. Не могу да кажем како сам знао да ћу да погодим, већ сам осетио да је на мени да пробам да решим дуел и, видели сте, у томе сам успео.
После МВП играча на Светском првенству, освојили сте исто признање и на Европском?
- Ни сам више не бројим та признања, јер ми је једино важно то да наша репрезентација побеђује. Ми смо тим и радује ме на свим такмичењима када видим да имамо победнички менталитет, карактер и још по нешто...
Наш баскеташки тим у Јерусалиму је наступио у саставу: Страхиња Стојачић, Марко Бранковић, Стефан Којић и Немања Бараћ. У групи А „орлови“ су савладали Аустрију (21:20) и Израел (22:19) и с првог места пласирали се у четвртфинале. У њему су надиграли Холандију (21:19), док су у полуфиналу били бољи и од Летоније (21:18). Коначно, у мечу за залто добили су и селекцију Литваније (22:20). У дуелу за треће место, Летонци су били бољи од Француске (22:19) и припала им је бронзана медаља.
Шта би то могло да буде?
- Видимо у очима противника да нас се плаше и то нас храни додатном снагом. Наравно, увек ривали желе да нас савладају, али им ми то не допуштамо и верујем да ће тако бити све до Олимпијских игара у Паризу, наредне године. И на њима, наравно.
Јесте ли успели да погледате полуфиналну утакмицу Мундобаскета на Филипинима, у којој је селекција Србије против Канаде изборила улазак у финале?
- Били смо у путу и успело нам је да видимо само последњих седам минута. Нема везе, свака част селектору Пешићу и момцима на истинском подвигу и потрудићемо се да финале у недељу одгледамо на миру. И да свим срцем будемо уз њих.
Сада се враћате у Србију или...?
- Не, баш смо на аеродрому и следи нам пут у Монголију. Тамо ћемо да одемо само нас тројица, јер се повређени Немања Бараћ враћа кући, како би одрадио лекарске прегледе, а ми том такмичењу баш и не придајемо велики значај.
Многе у Србији занима зашто у екипи није било Михаила Васића и Милана Мајсторовића?
- То је била одлука селектора Марка Ждера, који је је хтео да шансу пружи још неким момцима који су је, играма у каријерама, заиста и заслужили. Уједно, то је припрема и за њих, уколико се неко од нас, не дај Боже, повреди до Париза. Не би било баш добро да се на Олимпијади у тиму појави дебитант. Мада, како смо одиграли у Јерусалиму, ни то нас не би посебно пореметило – уз осмех, закључио је Страхиња Стојачић, најбољи баскеташ управо завршеног Евробаскета у Израелу.
Александар Предојевић
