Партизанским путем се спуштам са Иришког венца у правцу Крушедола. Успут пролазим поред споменика "Слобода" из 1951. године и ТВ-релеја на којем се још увек виде трагови НАТО-пројектила који га је погодио 1999. године. Сведочанства наше славне и мање славне прошлости.
Код манастира Крушедол пењем се према ресторану "Крушедолка" чувеном по доброј јагњетини, из дворишта допиру звуци тамбуре - "Има један кућерак у Срему" - и настављам ка Шатринцима. Почиње "раван Срем" описан у народној песми.
Пре улаза у село, путоказ ме усмерава ка Шатриначком језеру или језеру Међеш како га још зову. Земљаним путем спуштам се до воде. "Преко лета овде буде пуно купача пошто је вода јако чиста!", каже ми локални риболовац и додаје да у језеру великом 44 хектара има смуђа, сома, шарана, кечиге...
Улазим у село и већ на први поглед је јасно да је место живље него слична мала места по Војводини: иако скромне, куће су углавном лепо окречене и уређене мало их је напуштено или срушено - што је тако чест тужан призор широм покрајине. Стижем до сеоске продавнице испред којег седе два старца. Пиво у којем уживају - учинило је да буду веселији него иначе. "Из Бача? Ишао сам некада тамо по фазане! Био сам раније председник Ловачког друштва Шатринаца!"прича један од њих. Каже да Ловачко друштво има 21 члана, лови се зец, фазан "а има и нешто срне".
Преко мог рамена довикује једном пролазнику на бициклу - "Колики је резултат?"Мислио сам да га интересује кошаркашка утакмица Србија - Шпанија у Пекингу а када је добио одговор: "Један - нула!" - схватио сам да говори о фудбалу на локалном терену. Спустио сам се до уредно подшишаног игралишта, играју Шатринци против Јарковаца. Неколицина мештана преко жичане ограде дремљиво прати утакмицу а момци на терену у уредним дресовима трче и труде се као се одлучује о уласку у Лигу шампиона - чује се добацивање на српском и мађарском. На питање - која је ово лига, добијам одговор од једног посматрача: "Она најнижа!"
Поред ђерма око којег се шепури десетак гусака - пењем се назад у село. Према последњем попису у Шатринцима живи 369 становника у 123 куће, 64% су Мађари, 22% Срби а има и нешто Хрвата и Југословена. Мала али лепо окречена католичка црква налази се недалеко од продавнице. Момак из куће преко пута каже ми да свештеник долази једном недељно из Ирига, шаље своју сестру по кључ и уводи ме у живописни ентеријер цркве. Стотинак метара низ брдо, види се православна црква. Једна другој су "леђа у леђа" и деле исту башту.
Наталитет у селу је у плусу, рађа се доста деце и сваке године у месној основној школи се уписују прваци. Неки мештани раде у Руми и Иригу али остају да живе у свом селу. Други су се због губитка посла окренули пољопривреди, једни гаје гуске, други дуван. Сваког дана стотињак крава одлази на пашу на пољану поред села што је некада била редовна појава у војвођанских селима.
Испред једне од кућа, седе четири жене, причају наизменично мађарски и српски."Ми смо се овде увек лепо слагали и помагали и у рату и у миру никад није било никаквих проблема! Млади се друже у једином кафићу или по кућама а недељом оду да виде утакмицу!", прича једна од њих.
Настављам у правцу Добродола. На улазу у село са леве стране налази се шест метара дубоко језеро са лепо уређеном обалом и чистом водом. "Бабушка, амур и смуђ!", вели пецарош наслоњен на сунцем обасјан бетонски бент.
Добродол, као млађи брат Шатринаца има свега две улице и 137 становника који су готово сви Мађари. И овде је просечна старост житеља 38 година, пет година мање од војвођанског просека што говори у прилог чињеници да се деца рађају а млади не напуштају своје куће. На крају села са десне стране налази се се малена католичка црква у коју исто тако једном недељно долази онај исти свештеник из Ирига.
Шатринци и Добродол заиста изгледају као места из романа Стевана Сремца: гуске трче по шоровима, деца се играју на ливади и жене седе пред кућама. Први субота у октобру је прави термин за посету овом делу Срема - тада се у Шатринцима одржава сада већ традициона "Гушчијада" па љубитељи гушћије масти, паштете и паприкаша - могу да уживају у специјалитетима који су прославили ова два села.
Роберт Чобан
