Јер да бисте из Новог Сада стигли до најисточније тачке Војводине, треба прећи око 220 км што кроз банатске цик-цак путеве траје тачно три и по сата.
Могло би се дискутовати о томе да ли овај „најдаљи Исток“ покрајине заслужује такву муку и потрошени бензин јер погранично место попут Калуђерова које на бирачким списку има свега 38 људи, сигурно се не може сматрати топ дестинацијом.
Међутим, чак и тако малено место нашло је начина да остави свој траг у времену јер се први пут помиње још 1421. године, док се данас у овом селу могу видети и трагови бољих времена...
Гранични прелаз у Калуђерову успостављен је седамдесетих година прошлог века и до данас важи за мање фреквентан прелаз јер се ка Румунији највише користи прелаз Ватина код Вршца. Међутим, почетком деведесетих доживљава „златно доба“ јер је у то време био главна линија шверца горива из Румуније па су годинама цело ово подручје звали „нафтна поља“. У то време у Калуђерову је радило неколико кафана и ресторана у којима су се договарале и чекале испоруке горива о чему данас сведоче запуштени локали и табле са њиховим називима. Данашња фреквенција кроз гранични прелаз ипак је довољна да у селу и даље постоје чак два ресторана и две продавнице.
Селом које чини једна „главна“ улица са пар кратких попречних кракова доминира прилично велики храм Српске православне цркве саграђен 1868. године. У цркву нас је увео Душан, мајстор којег смо затекли у поправкама на фасади цркве. Унутрашњост је добро очувана, а интересантно је да у цркви вероватно има више столица него што Калуђерово има становника.
Осим повелике цркве, изненађујући за овако мало место су и врло озбиљни објекти фирме која се бави узгојем шампињона и која уз гранични прелаз доприноси опстанку овог забаченог банатског села...
За разлику од најсеверније и најјужније тачке Војводине које се налазе у заштићеним природним подручјима „Суботичка пешчара“ и „Обедска бара“, најисточнија се не може тиме похвалити, али на само пар километара од ње се налази Предео посебних одлика „Караш- Нера“ јединствен и по томе што је Нера једина планинска река која протиче кроз Војводину где и завршава свој ток уливајући се у Дунав код Старе Паланке. Њена изворишта се налазе у румунским планинама Националног парка „Семеник“, а у 19. и почетком 20. века била је позната и по испирању злата којег и данас има у шљунку и песку који наноси.
Када би се репортер „Дневника“ некако „докопао“ времеплова којим би се вратио 104 године уназад (пре првог разграничења са Румунијом) најисточнију тачку Војводине би тражио још неколико километара источније ( у данашњој Румунији) где су и данас претежно српска села попут Лесковице, Белобрешке, Чућића, а ту је „остало“ и неколико средњевековних манастира Српске православне цркве. Интересантно је и да су у Националном парку „Кањон Нере“ који се налази двадесетак километара од границе са Србијом, већина ренџера Срби који међутим слабије говоре наш језик...
Наредне седмице ћемо „заокружити“ „Дневников“ серијал о крајњим тачкама Војводине, посетом најзападнијој коју ћемо морати потражити негде у мутном Дунаву...
Нико Перковић
