Првих 110 километара тог пута зна и „Гугл“, јер вас без проблема води до села Купиново, али за оних преосталих десетак километара, који кроз мочварно-шумски лавиринт Обедске баре води до крајњег југа Војводине, ипак смо морали питати неко упућено живо биће. Имали смо среће да у Инфо центру „Обедска бара“ у селу Обреж сретнемо људе из ЈП „Војводина шуме“, који су репортера „Дневника“ упутили како да стигне до Кута, најјужнијег „џепа“ Срема, са три стране окруженог реком Савом. Истовремено, надлежни су обавештени о новинарској посети, па можемо опуштено и да се изгубимо у шуми – неко ће нас ваљда пронаћи...
Као и у прошлонедељном „походу“ на најсевернију тачку Војводине и Србије у дубини Суботичке пешчаре, до које се морало ићи и пар километара пешице, и до најјужнијег места наше покрајине се не може стићи а да се не угази у блато. Овог пута сремско. Наравно, кад кренете пешице непознатим шумским путевима, сва она упутства добијена у Инфо центру више не звуче тако јасно и прецизно, али, срећом, екипа „Војводина шума“ коју смо срели дубоко у шуми, дала је додатне смернице ка тачки коју тражимо.
У овом забаченом сремском кутку (као што му и име каже) још увек су видљиве последице јулске суперћелијске олује, али и поред штете, коју су претрпеле, шуме Обедске баре које се простиру до обале Саве и даље делују терапеутски умирујуће на сваког ко се прошета кроз њих, док истовремено пружају уточиште и станиште за разноврстан биљни и животињски свет. Иако смо успут срели само једну младу срну, судећи по бројним траговима у блату, али и гомилицама њихове балеге, којих има на сваком кораку, рекло би се да срнеће дивљачи овде има доста. Додатним, блиским увидом у квалитет избаченог материјала након велике нужде, долазимо до закључка да се срнеће фамилије овде добро и здраво хране, а са том констатацијом би се вероватно сложило и комплетно стадо од стотинак домаћих крава и телади који у близини имају свој део ограђене шуме и пашњака...
Уколико би неко кренуо стопама „Дневникове“ експедицие на крајњи југ Војводине, треба да зна да му је главни оријентир стара шумарска кућа, сакривена у шуми на свега тридесетак метара од обале Саве. Када њу пронађете, знате да сте на најјужнијем комаду Војводине, односно „на врху Кута“ како мештани зову ово место. Осим старе шумарске куће која одавно није у функцији, ретки трагови људи на овом месту су неколико склепаних мини обора уз саму обалу реке, где су трговци стоком привремено остављали домаће животиње док их чамцима не пребаце преко Саве. Међутим, судећи по ономе што смо затекли, овај бизнис више није актуелан, барем не на овом конкретном месту, јер и од дивљих и од домаћих свиња једино што смо видели је једна оглодана лобања...
Обедска бара налази се између насеља Купиново, Обреж, Грабовци и реке Саве. Специјални резерват природе се простире на површини од 9.820 хектара, а заштитна зона на 19.611 хектара. Корито Обедске баре је остатак напуштеног корита Саве, чији главни ток сада тече јужније док се на овом месту формирала мртваја, од које је настала мочвара какву познајемо. Садашњи статус Специјалног резервата природе је стекао 1993. године актом Владе Републике Србије, а четири године пре тога, Обедска бара је на основу ИБА пројекта сврстана у списак подручја од изузетног значаја за птице Европе.
На срећу или ипак нажалост, у овој шуми је „Дневников“ репортер био најопаснији предатор, па није постојала опасност да неки будући посетиоци Кута, из шуме донесу форензичарима људску лобању за коју би се претпостављало да је припадала давно несталом новинару...
Након шетње уз неприступачну обалу Саве на врху Кута, са које се преко на Мачву гледа кроз густо растиње, може се рећи да је најјужнија тачка Војводине „оверена“ и већ при повратку кроз шуму и уз поздравне сигнале, највероватније орла кликтавца (којих би овде требало да има), мисли су нам већ на „далеком истоку“ где ће се „Дневник“ упутити наредне седмице.
Нико Перковић
