Представа је рађена у продукцији агенције „Позориште једног глумца“ коју је основао Јовица Јашин, а који и глуми у овој монодрами. Драматизацију потписује Горан Ибрајтер, а музику Владимир Агић Ага.
- Голи оток је свакако једна од тамних мрља наше историје. Мрља о којој се дуго и тешко ћутало. Најхрабрији су проговорили тек три, четири деценије након самог збивања. Драгољуб Јовановић спада у ред оних који су морали проговорити. Његова двотомна књига „Музеј живих људи”, која је послужила као основа за текст монодраме, ако је треба жанровски одредити, налази се у простору између прозне литературе и документарно-историјског записа – каже драматург Горан Ибрајтер.
Према његовим речима, ова књига не залази толико у идеолошка разматрања, у расправе ко је у праву. Јовановић фокус ставља на људску димензију читавог збивања. Њега занима пре свега ко је у паклу Голог отока сачувао образ и човечност, а ко се показао као зликовац и нечовек.
- Голи оток пажњу заслужује као метафора, као један од појавних облика оне мрачне стране човека и човечанства. А како другачије сагледати појаву да се на гулаг реагује гулагом? У том контексту има смисла бавити се овим феноменом и данас, јер нас се тиче. Да нам се нешто слично не понови и да не будемо понављачи код приљежне учитељице историје – наводи Ибрајтер.
Познати зрењанински глумац Јовица Јашин, који глуми у монодрами „Музеј живих људи: Голооточка сага“, завршио је Факултет драмских уметности у Београду. У позоришту је одиграо око деведесет улога, а играо је и на филму и ТВ серијама. Члан је ансамбла Народног позоришта „Тоша Јовановић“ из Зрењанина од 1993. године. На репертоару су му монодраме „Паорска грозница” Радивоја Шајтинца, „Франше Д’Епере на Јужном Булевару” Александра Поповића, „Има једна земља” и „Деда Мразове невоље” Бојана Љубеновића, као и “Музеј живих људи: Голооточка сага” Драгољуба Јовановића, са којима је постигао значајне успехе код публике и на позоришним фестивалима у Србији и региону.
Ж. Балабан
Фото: Ј. Мошоринац
