На предавању ће бити представљен резултат вишегодишнег истраживања Весне Каравиде и Бојана Којичића, историчара уметности Завода за заштиту споменика културе Зрењанин, на тему међуратне архитектуре Зрењанина, у периоду од 1920. до 1940). Биће приказани изведени и неизведени пројекти наших познатих, мање познатих и до сада потпуно непознатих аутора. Сви они су оставили свој траг на архитектуру града, пројектујући зграде јавне намене и породичне виле.
У последње време у фокусу историчара архитектуре Завода за заштиту споменика културе Зрењанин је истраживање међуратне архитектуре у Зрењанину која је била недовољно заступљена у стручној историографији. До сада су проучени опуси познатих српских архитеката чија дела данас чине вредан део градитељског наслеђа Зрењанина (Драгиша Брашован, Ђорђе Табаковић, и мање познати – браћа Томић), али и пројектаната локалног делокруга (Велислав Николић, Паја Нинков), као и зидарских мајстора (Јанош Пањи, Михаљ Матерн, Јосиф Вајтершан), који су пројектовали стамбене куће и изводили грађевинске радове.
Док су зидарски мајстори били из Великог Бечкерека, грађевински инжењери и архитекте су углавном долазили из других, већих средина. Неки од њих остајали су привремено, онолико колико им је трајао ангажман. Други су се, бавећи се својом струком, често у звању државних чиновника, трајно настањивали у граду.
Табаковић је често долазио у Зрењанин да прати радове на изградњи објеката које је он пројектовао. Брашован је боравио у Зрењанину као градски и жупанијски архитекта у периоду од маја 1919. до септембра 1920. године. Велислав Николић је дошао из Загреба као млади архитекта и остао у Зрењанину у државној служби до 1951. године, када се вратио у родни град. Геометар Паја Нинков, који је дошао у исто време кад и Брашован, одмах након завршетка Првог светског рата, остао је у Зрењанину до краја живота.
Иначе, тридесетих година 20. века Велики Бечкерек, па Петровград, био је уз Нови Сад град са највише изграђених грађевина у духу модерне архитектуре.
Ж. Б.
