Како то и бива, проглашени су и победници у разним кобасичарским категоријама, па се тако једна, тачније две награде нађоше и у Стапару, у фамилији Радин, која је доминирала у категорији сушене кобасице произведене ван села домаћина, Турије, у такорећи међународној конкуренцији.
Додељене прву и другу награду у овој категорији преузео је старији од Радина, Ненад, коме се није могао придружити син Немања који полако преузима имање од оца и деде Маринка, одреда угледних домаћина и пољопривредника, међу којима је у Стапару изузетно јака конкуренција. Породица Радин, надимком Клопке ( а у Стапару свака фамилија има и свој шпицнамен, надимак) познати су и далеко ван Војводине по производњи свиња, тачније назимица, па је логично да и у преради меса имају шта да кажу.
Не само да од доброг меса праве одличне надеве, како се у овом крају тепа кобасицама и кулену, већ је средњи Клопка, Ненад, био готово неприкосновен и на кратковеком „Шунка фесту“, где је својим највећим шункама три пута побеђивао.
- Ове године сам на кобасицијади ја био први, а син Немања други. Дај Боже па да се догодине редослед обрне – смеје се Ненад док о наступу у Турији причамо испред породичне фарме, коју је засновао још Нешин отац Маринко. – Жао ми је само што син није сам преузео вицешампионски пехар, који је сам и заслужио иако је конкуренција била изузетно јака, а он је тек завршио средњу пољопривредну школу. Шта ће дете, какво је стање у нашем српском свињарству, поред велике породичне фарме бави се и угоститељством, па и данас ради.
Подижу редовно шампионске пехаре чланови ове породице на Међународном пољопривредном сајму у категорији назимица, а да овај податак буде јасан и онима који су рођени у солитерима, ради се о младим крмачама пред којима је тек прво прашење, па имајући у виду да младих свиња из стапарских обора ове породице годишње изађе на тржиште преко 500, јасно је да доброг материјала за кобасице не мањка.
- Некад смо узгајали и продавали и по 1.000 назимица годишње, али знате и сами, шта да вам причам- вајка се Неша Клопка, оправдано претпостављајући да знамо све о мукама са којима се суочавају српски сточари. – Како било, меса за кобасице и кулен никад не недостаје, али опет нема га ни довољно колико људи траже, јер им је коначно постало јасно шта значи здрава храна без оних бројних адитива и хемије. Зна се шта иде у кобасицу, месо, алева и љута паприка, бели лук, со и бибер и то ти је то, шлус...Једноставно к’о у оном вицу о енглеском травњку, с том разликом што за добру сушену кобасицу не мораш да чекаш 100 година к’о за енглеску траву- смеје се Ненад и појашњава да су основни састојци добре кобасице произведени у самом Стапару, док је алева (слатка) и љута паприка такорећи комшијска, из Бачког Моноштора.
- Со и бибер је ионако увозни зачин, а паприку не производи нико у Стапару, па је набављамо од Стипана Француза, нашег Моношторца, што се показало као најбољи тренутни избор за тих једну, једну и по тону надева колико сваке године произведемо. Да је време боље, што за кобасицу значи хладније, производили би и више колика је потражња, али зиме су све топлије и влажније па је и традиционално прављене кобасице и кулена све компликованије осушити и довести до зрења. Већ о проблемима са сушењем шунке да не причам. Али ето, сналазимо се, па и побеђујемо с времена на време – шеретски ће Ненад, који разговор прекида не би ли се консултовао са пријатељем месаром око обраде још једног пара yиновских шунки добијених јутрошњим клањем.
- Пре смо све сами радили, отац и мајка остарили и мало занемоћали, ја поболео на кичму, Немања се ухватио и другог посла, па не постиже баш све иако упиње из све снаге, такорећи дањива и ноћива на фарми и мед’ свињама, ћерке имају и своје животе....Сналазимо се и овако, хвала Богу стижу и унучићи, добро је, преживи сељак све што га задеси...- не дозвољава песимизму да му уништи дан Ненад Радин, од стапарских Клопки.
М. Миљеновић
