Међутим, како нам је објаснио, реч је о хобију и помоћном извору финансија, будући да откупљује преко огласа стара возила која пронађе у Војводини, из локалпатриотских разлога, уз помоћ пензионисаних мајстора из комшилука их сређује, а онда продаје широм Србије.
– Тренутно имам 18 трактора, а најстарији је из 1967. године, руски модел МТЗ 52 – каже за „Дневник“ Воркапић и додаје да осим руских, има и белоруске моделе. – Купујем их по цени од хиљаду и по евра па навише, зависи у каквом су стању. Кад дође до даље продаје, цена некад није много већа, а некад је двострука. Све зависи од делова које користимо, јер су некад половни, а некад нови, све је ствар калкулације.
Рестаурирани трактори служе за „кућне потребе“, објашњава наш саговорник, а будући да је реч о возилима свакако старијим од деценије, за регистрацију су потребна само два сведока!
– Сваког дана се посветим тракторима у вечерњим часовима, а за сређивање једног ми некад треба пет дана, а некад месец, све зависи да ли чекам одређене делове. Наравно да се вежем за сваки трактор у који сам уложио, али ми није жао кад оде у праве руке – вели Воркапић и додаје да је трактор најдаље отишао на југ Србије, на чак 430 километара од Велике Греде.
Зоран Воркапић је по струци магистар машинства, али како за себе каже да је сељачко дете, тако је и одабрао пут пољопривредничког живота, па тако данас узгаја класичне ратарске културе и покоју стоку за зимске дане.
Л. Радловачки
