Читав први век трајања у статусу града моћне Хабзбуршке монархије сомборску историју су обележили његови народни прваци којима су сами грађани учинили част да их поставе на своје чело, што је почело одмах по добијању дебело плаћене слободног и краљевског града. Већ сутрадан, по свечаном проглашењу за град, 25. априла 1749. године у фрањевачком самостану се приступило изборима за најважније органе градске власти. Пре но што је почео сам чин бирања, поново су прочитане одредбе Алтернативе, ради подсећања да је у њој утврђена равноправна заступљеност у власти православаца и католика. Тога дана су изабрани чланови Унутрашњег сената, који је представљао извршну власт града, Спољашњег сената и Општества, као најбројнијег органа, који ће у највећој мери заступати непосредне интересе грађана, којих је тада у том статусу било око 715 домаћина, различито заслужних за уздизање Сомбора у ранг слободних и краљевских градова.
Сама техника гласања је била крајње једноставна. За свако место су предлагана по три кандидата, а чланови органа који их бирају добијали су по три зрна пасуља; једно бело и по два црна. Кандидат који је добио највише белих зрна, бивао је изабран. На тај начин је доживотно изабрано 13 сенатора Унутрашњег сената и то седам православаца и шест римокатолика, а пошто је већ раније било договорено да први велики биров илити судија буде из реда католика, то су три сенатора из ове вероисповести предложени као кандидати: Мартин Парчетић, Никола Парчетић и Михајло Бокеровић. По завршеном гласању, у повесницу сомборску је, као први судија слободног и краљевског града Сомбора, ушао млади коњички поручник Мартин Парчетић, што је била заслужена награда за све што је учинио као депутирац у Бечу, борећи се за интересе свога града. За све изабране су одмах одређене и плате, па је судија примао 200 форинти, бележник 300, градски капетан 150, адвокат 100, сенатори, зависно од значаја области коју су покривали од 75 до 100, па је укупно на платном списку града те, 1749. године, било 41 лице.
Парчетића је наследио православац Јован Дамјановић као истакнути ратник и последњи велики капетан војничке вароши сомборске, повремени преговарач у Бечу, велепоседник и сенатор, који је након првог двогодишњег мандата још два пута изабран за великог бирова, што га чини једном од главних личности вароши сомборске у великом делу 18. века. Занимљиво је што је част да буде биран за градоначелника указана и његовом сину, Василију, који се на ову функцију уздгизао чак пет пута, служећи се и за то време нечасним потезом, односно „прелетањем“ из православне у католичку веру, што му је, поред малогбројних српских донело и гласове овдашњих Буњеваца. Мада глорификују своју Алтернативу, као писани договор о цикличном смењивању православних и католика на челу града, мало Сомбораца зна да је она прекршена већ после Дамјановића старијег, па је Никола Парчетић у столици сомборског великог бирова провео укупно 10 година, смењујући се са својим иноверницима Андријом Рибењијем и Јосипом Марковићем а након њих и са верским конвертитом Дамјановићем млађим.
Част да столицу великог бирова коначно, тек 1773. године, попуни још један православац припала је Василију Лалошевићу, који је не само три пута биран на ову функцију већ је и сомборске Србе представљао на чувеном темишварском Народном црквеном сабору 1774. на коме су од Аустријске царевине тражили за себе народно-црквену аутономију. Његов наследник, Јефтимије Поповић-Папхази, долази у зло време на чело града, у периоду који је обележила смрт великог реформатора, цара Јосипа Другог, након чега је уследила контрареформација при чему се за Србе и Буњевце заправо мало тога догодило, пошто је, од државе подржана, германизација само замењена мађаризацијом. Десети по реду велики биров сомборски, Антоније Стрилић који је то постао 1796. године могао је да се похвали да је први градоначелник Сомбора којем је на старање предата варошка каса у плусу по први пут од елибертације. Наиме, све до тада Сомборци су из свог буyета враћали зајмове узете не би ли се у царску касу уплатило 150.000 рајнских, златних форинти, колико је „коштао“ потпис светле аустријске надвојвоткиње, угарске краљице и императорке Светог Римског царства, Марије Терезије од Хабзбурга на елибертационој повељи пола века пре тога, односно 1749. Последњом годином Стрилићевог мандата Сомбор ће ући у нови, 19. век, који ће имати своје ломове, ратове, искушења и проблеме које су морали да решавају неки други градоначелници.
Милић Миљеновић
