Тако ни ова календарска касна јесен и рана зима не протичу без скичања прасића, „товљеника“ и крмача по домаћинским двориштима у Сомбору и околини, али за разлику од неког пређашњег доба када је то била масовна појава, за ову „акцију“ је финансијски способно све мање Бачвана.
Цене живих свиња су, услед смањења сточног фонда али и повећаних трошкова производње прескочиле све границе, па се за килограм „живе ваге“ товљеника, дакле свиње од 120-130 килограма у Сомбору и околини мора издвојити од 300 до чак 350 динара, док се за крмаче, чије се тежине крећу од 250-280 па до 350 и више килограма, мора обезбедити 250 или 270 динара.
Ако вам се чини да је то много, за „утеху“ може послужити цена прасетине која је обично најцењенија „роба“ на славским, новогодишњим и божићним трпезама, пошто се за килограм живе ваге прасади мора издвојити чак 500 динара, чиме је цена овог меса достигла цену јагњетине, што нико од пољопривредника, али и потрошача не памти.
Рачуница за све оне који пожеле да имају „своје“ месне прерађевине, односно кобасице, кулен, чајну... је још поразнија, пошто се у производњу ових делиција мора урачунати и све оно што се неопходно да би се добио коначан производ. Тако се за десет метара природних, такозваних „шентер“, јунећих црева за надевање кулена мора издвојити по хиљаду динара, што је достатно за тек десет килограма месне смесе која захтева и додатне зачине од којих праве љубитеље домаћих бачких деликатеса тек „боли глава“. Наиме, мада је Сомбор познат као крај у коме се производи и одлична зачинска алева паприка, у чему предњаче села попут Бездана, Телечке и апатинске Купусине, цена овог „црвеног злата“ је стандардно висока, па се за килограм најбоље алеве паприке, било она слатка или љута, плаћа и до 2.800 динара, а ако се зна да нема доброг кулена или кобасице уколико у њима нема два процента овог зачина, лако је израчунати и тај трошак.
Када се томе додају цене обавезног бибера, белог лука и на крају стручна месарска услуга, које нема без 40 динара по килограму живе ваге свињчета предодређеног за зимску „свињску даћу“, лако се долази до резултата који говори да ће овај начин снабдевања трпеза, замрзивача и пушница сваког поклоника бачког гурманлука финансијски да кошта најмање једну просечну српску плату. Зато се не треба зачудити ако се специјалитети попут домаће кобасице или кулена буду све ређе налазили на трпезама и најбољих домаћина. Или ће макар бити све тање нарезивани.
М. Миљеновић
