– Добио сам два прасета мангулице на поклон. То су толико слатке животиње да су нам биле кућни љубимци. Расле су и порасле, али толико смо их заволели да нисмо могли да их закољемо. Онда сам купио једног вепра и од те две крмаче и њега настало је оно што имамо данас – прича Александар Мирков, пољопривредни произвођач из Ченте.
Да би се утовила једна мангулица, која достигне и 200 килограма живе ваге, потребне су две године. Мангулице су раса свиња која воли да је напољу, па их Миркови држе у шуми и на пашњаку. Свиње су ограђене, чува их такозвани електрични пастир. Иако су на пашњаку, мангулице добијају и кукуруз, који Александар производи.
– Месо мангулице прерађујемо у све траженије производе. Од њега правимо свашта, али нам је најтраженија сланина. Она чисто бела, дебела са леђа, коју до пре неколико година нико није хтео ни да погледа. Правимо и шунке и кобасице – истиче Александар.
Месо се соли, држи у саламури, а онда суши.
– Сушим на диму од шљиве yанарике. Шљива да леп мирис и лепу црвену боју. Ове године смо прерадили 78 мануглица, а производе продајемо на манифестацијама, али и од куће. Супруга је задужена за маркетинг и друштвене мреже. Свако има своје задужење – наводи Мирков.
Александар каже да није мислио да ће му пољопривреда бити занимање. А тек о мангулицама није размишљао.
– Наследио сам земљу и тако је почело. Прво сам се бавио чистим ратарењем, онда су стигле мануглице. Сад планирамо да изградимо кланицу, да не зависимо од других. И тако, једно вуче друго, па ко зна где ће нас живот даље одвести – закључује наш саговорник.
Ж. Балабан
