Наиме, прича филма инспирисана је истинитим догађајима и открива причу о Џеју из његове најраније младости све до момента када деведесетих постаје славан, а један од ликова који је обележио његов тежак живот је и Џамба.
Иако је Џеј имао сурово детињство које је провео углавном на улици или у поправном дому, овај легендарни фолк певач имао је велике пријатеље, а, уз њих и брата Џамбу, „грубијана меког срца” који му је обележио живот. Јанкетић сматра да ово, ипак, није улога његовог живота.
– Радио сам „Јужни ветар” са редитељем Немањом Ћеранићем и он ми је тада рекао да је у припремама за филм и серију о Џеју. Споменуо ми је да би ме пробао за улогу Џеја, а ја сам му одмах рекао да мислим да нисам за то. Онда ми је спомненуо Иса Лера Џамбу и ја сам рекао да је баш то моја улога – објашњава нам глумац Марко Јанкетић и додаје да је успео добро да разуме и препозна тог мрачног човека којег је одиграо. – Знао сам тај стари ков мангупа који су имали неки кодекс и начине понашања, иако је то један суров свет, ти људи су имали један кодекс и неке принципе који су се поштовали на улици, тако да све то сам и покушао да упакујем и надам се да је испало добро.
Ипак, како додаје, сматра да је сценариста филма Стефан Бошковић његову улогу написао на мало романтичнији начин.
– Џамбин живот је био много суровији и тежи, заправо. Ово делом јесте и фикција, јер Џамба, на пример, није свирао гитару, као што је то приказано у филму, али је био десперадос. Ја волим такве карактере који су грубијани меког срца. Блиски су ми и срећан сам што сам имао прилику да одиграм ову улогу. Заиста сам захвалан, мислим да је то привилегија – каже за „Дневник” Јанкетић.
Снима са Шербеџијом
Јанкетић нам је открио да тренутно снима филм „Понтоново срце” у Црној Гори и то са чувеним Радетом Шербеџијом. Осим тога, врло је активан у позоришту па га након децембарске премијере представе у Југословенском драмском позоришту „Лимени добош” очекује и нови комад „Сирано” у којем ће, уз велику ауторску и глумачку екипу тумачити Лимијера, политичког дисидента и песника.
Како даље истиче, доста су радили на костиму и маски, будући да је његов лик доста мрачан и на филму делује опасно, те је физички морао да му се прилагођава и чак, за потребе снимања, обрије главу. Ипак, тежи задатак био је дочарати његов карактер изнутра.
– Тражио сам ја моје мракове у многим улогама, поготово у позоришним, то је једна врста тренинга. Свако у себи има мрак, е сад, колико га пуштамо, како по њему чепркамо и како се њиме бавимо то је већ друго питање. То је део глумачког посла. Што би Станиславски рекао: супституција, замена, потреба да се изложимо потпуно непознатим људима. То је једна врста егзибиционизма, али мрак је ту – наглашава Јанкетић за наш лист.
Глумац за „Дневник” истиче и да „Недеља” носи једну искрену, аутентичну и лепу емоцију, коју ће, верује, гледаоци лако препознати и прихватити будући да сматра да смо темпераментан али и емотиван народ.
– Ово је једна позитивна ствар за Џеја. Овде ништа није било пежоративно када је он у питању. Мислим да га ништа у негативном смислу није експонирало, како њега тако ни његов живот. Мислим да ово јесте добар филмски тестамент, нека врста споменика – закључује Марко Јанкетић.
Владимир Бијелић
