ЊИХОВА ИМЕНА СУ НА УЛИЧНИМ ТАБЛАМА, А ЖИВОТНЕ ПРИЧЕ СКОРО НЕПОЗНАТЕ Упознајте Киша, Божовића, Радујкова, Стајића и Шумановића кроз документарце

Фестивал остварења у продукцији КЦВ „Милош Црњански” биће отворен премијером документарно-играног филма „Данило Киш – Мала новосадска Кишологија, Улица дивљих кестенова”, а то вече ће заокружити вишеструко награђиван арт-документарни филм о Сави Шумановићу „Светлости и сенке – и уметнике убијају, зар не?”, након чега ће публика имати прилику да погледа и дугометражни филм о Сави Шумановићу „Сам пред собом”. 

Програм у суботу, 20. јуна, почиње документарно-играним филмом „Григорије и Игњатије. Трагична судбина Григорија Божовића”, а потом следи такође документарно-играно остварење „Живот и дело Радомира Раше Радујкова”. Ревију филмова „Црњански у Свилари” затвориће премијера документарног филма о животу и делу Васе Стајића „Матица српска – јесте и биће”. 

– Културни центар Војводине „Милош Црњански” као кровна институција културе у нашој покрајини бави се широким спектром делатности: од издавачке, преко музичке  продукције и концертних програма, док су изложбе реализоване под окриљем наше куће препознатљиве већ деценијама – наводи мр Ненад Шапоња, в. д. директора Културног центра Војводине „Милош Црњански” за пројекат „АртМрежа културних станица”. – Међутим, видели смо да постоји празан простор када је реч о филмској продукцији, али на оном посебном нивоу. Значи, не снимања дугометражних играних филмова, него управо да омогућимо младим људима, али и оствареним уметницима, да покажу неке од битних топоса наше културе на нивоу документарног, евентуално документарно-играног филма. И током последњих неколико година, наравно у сарадњи са неколико продуцентских кућа и уз подршку Покрајинске владе, успели смо да снимимо десетак документарних и документарно-играних филмова. И у два дана, 19. и 20. јуна, биће приказано шест наших филмова, од тога два премијерно. 

Сви филмови које је као копродуцент подржао КЦВ „Милош Црњански” јасно су тематски профилисани? 

– Идеја је била да на посебан начин презентујемо наше уметнике и културне посленике, а неки су и светски, јер филм ипак доноси посебну димензију, поготово у ово наше дигитално време. Рецимо, о Сави Шумановићу, великом нашем сликару, изузетно трагичне судбине, снимили смо чак два филма. Један је кратки арт-документарно-играни „Светлости и сенке – и уметнике убијају, зар не?”, који је учествовао на седамдесетак фестивала у свету, на свих пет континента, и на већини је добио прве нагаде – за филм, али и режију, монтажу, музику... А почело је тако што је екипа на челу са Драганом Елчићем и продуцентском кућом „Рамонда” из Београда затражила нашу помоћ како би завршили постпродукцију тог необичног филма посвећеног нашем великом уметнику у којем, током 35 минута, колико траје, практично нема нити једне реплике. Шумановићеве слике су те које говоре. Сава Шумановић је, пре но што је 1942. страдао од усташке руке, оставио између 600 и 700 сликарских радова, од којих је више од 350 приказано у филму. Екипа је ишла и у Париз, у кафеу у коме још постоје његови драгоцени мурали, па у Хрватску, у Винковце и Загребу, где је неко време радио и у Хрватском народном казалишту, те, наравно, у његов родни Шид. Након премијерне пројекција филма у Галерији Матице српске и још једне потом у Српском народном позоришту, „Светлости и сенке – и уметнике убијају, зар не?” је кренуо по свету: од Индије, Кине, Сингапура, Канаде, Шведске, Лондона, Париза... И на свим тим местима гледаоци су били су одушевљени, и Шумановићем и филмом, о чему сведоче и те бројне награде, 62 за најбољи филм фестивала. Јасно је, дакле, да ако имате прави производ, можете и у свету да будете видљиви. Две године касније уследио је имагинарни интервју са Шумановићем у дугометражном играно-документарном филму „Сам пред собом”, који ће такође бити приказан у оквиру ревије.

Након ова два филма о Сави Шумановићу, први дан ревије затвара остварење о Данилу Кишу, да би други дан почео документарцем о Григорију Божовићу?

– Познати новосадски новинар Станко Поповић ради серију филмова о Данилу Кишу, у Црној Гори, Суботици... а остварење које ће премијерно бити приказано на ревији представља његово филмско истраживање о повезаности великог писца са Новим Садом. И филм који у суботу отвара „Црњанског у Свилари” фокусирана је на књижевност. Наиме, у сарадњи са Scorpion Production из Сремских Карловаца снимили смо документарно-играни филм о трагичној судбини Григорија Божовића, нашег великог писца који спада у оне ауторе из силом утуљене наше баштине. Сценарио је написао Драгиша Бојовић, режију потписује проф. др Драган Стојменовић, а Божовића игра Југослов Крајнов. Прича је то о књижевнику који се школовао у Москви, где је 1905. завршио чувену Московску духовну академију, па био професор у Призрену и Битољу, а између два рата и председник српског ПЕН-а. Објавио је четрнаест књига приповедака и путописа у којима је описао све наше крајеве, од Македоније до Далмације. На самом крају Другог светског рата, почетком јануара 1945, стрељан је у Београду и ни гроба му се не зна. Све до краја 1980-их био је практично изгнан из српске књижевности, док га Гојко Тешић није укључио у своју антологију цензурисаних писаца „Утуљена баштина” о којима се деценијама ништа није смело прозборити. Нажалост, иако ми данас више знамо о тим несумњиво значајним писцима, какав је управо био и Григорије Божовић, они и даље не могу да поврате место које по вредности заслужују у нашој књижевности. Е, поред осталог, и због тога смо урадили овај филм у којем учествују и Матија Бећковић и проф. др Милета Аћимовић Ивков, проф. др Борис Стојковски и проф. др Александра Новаков. Циљ нам је био и да гледаоцима приближимо Божовићеву животну причу, али и, надам се, да подстакнемо читаоце да га читају, зато што је то заиста један од изузетно значајних писаца нашег језика.

Коначно, ревију затварају два остварења посвећена бившим председницима Матице српске?

– Чини се да генерално, из ових или оних разлога, лако заборављамо људе који су оставили дубок траг у нашој култури или у најбољем случају знамо само њихова имена јер се по њима зову неке улице. Такав је, рецимо, и Радомир Раша Радујков, изузетан културни прегалац који, осим што је кратко време био и градоначеник Новог Сада, био је и председик Матице српске, и један од оснивача Стеријиног позорја, и иницијатор изградње нове зграде Српског народног позоришта – које до тада није имало своју кућу. Значи, из много аспеката је утицао на послератну културну климу у нашем граду и кроз филм ће се видети та његова и животна прича и вредна оставштина, а у овом остварењу се последњи пут појављује и песник, театролог и дугогодишњи управник СНП-а Зоран Ђерић. Будући да је идеја продуцента била да се наставе те приче о важним Матичарима, поготово у овој години њеног великог јубилеја, логично је било да следећа биографија буде посвећена Васи Стајићу. Тим пре што и ово велико име наше историје новије генерације такође знају по – улици, а у питању је човек чији значај сеже још у време борбе српског народа у Аустроугарској монархији за очување националног идентитета. Па је важна његова улога и током Првог светског рата, и између два рата, а након ослобођења у доброј мери захваљујући њему Матица српска је не само сачувана него је упркос новим, социјалистичким околностима, ојачан и чак разгранат њен рад. Оба ова филма , о Раши Радујкову и Васи Стајићу, урадила је екипа Арт Дигитал Медије на челу са Зораном Ивезићем и редитељем Урошем Павловим.

М. Стајић