У разговору који смо водили на Палићу француски редитељ је, међутим, открио да га је и пре готово четврт века филмски пут довео у ове крајеве, тачније у Ковиљ на снимање филма Емира Кустурице „Црна мачка, бели мачор“...
Као тада још увек студент академије уметности упознао сам Кустурицу, чије сам филмове ценио, поготово „Време Цигана“ (под тим је именом на француском тржишту пласиран „Дом за вешање“, прим. аут). Причали смо тада и о том његовом остварењу, али и о многим другим стварима, и он ме је на крају позвао да дођем у Србију на снимање његовог новог филма. Планирао је да то буде документарац о животу Цигана, црно-бели, на 16 милиметарској траци. Добро се сећам да ми је тада рекао: Ма ј...ш фестивал у Кану, немам више намеру да тамо приказујем своје филмове... На крају је тај његов документарни пројекат постао класичан играни филм „Црна мачка, бели мачор“, а ја сам на снимању у Ковиљу био само четири дана, јер се време покварило. Изгубили смо добро светло, чисто плаво небо, на којем је Кустурица инсистирао, и снимање је прекинуто на неко време, присетио се Жан-Шарл И.
Наш се саговорник није одмах вратио кући, већ је неко време остао у Београду, где је упознао и легенду ју-рок сцене Владу Јанковића Yета. На крају је од њега затражио да га одведе код неке праве ромске породице. На то га је Влада Yет питао: Богате или сиромашне?
Па сиромашне, одговорио сам му. На крају сам заиста провео неко време са једном сиромашном циганском породицом. И било је лудо. Много луђе него на снимању Кустуричиног филма (смех)...
Ово интересовање Жан-Шарла Ија за живот Рома није, међутим, било плод тренутног хира, напротив. Уосталом, добар део његовог филмског опуса посвећен је Јенишима, малобројној заједници која се среће у Луксембургу, Немачкој и Француској, а коју због њима карактеристичног номадског начина често називају и „белим Циганима“...
Постоји подужи предтекст мог интересовања за Цигане. Мој је прадеда с мајчине стране био Јениш. Рођен је крајем 19. века у номадској породици управо негде на тлу Србије. Током рата је био регрутован у немачку војску, али је у неком тренутку дезертирао и пребегао на француску страну. После је оженио моју прабаку, која није била Циганка већ сељанка. И скрасио се. Тај део наше породичне историје није нам, међутим, био познат све док много година касније мој ујак није срео номаде са истим презименом, Доркел и заинтересовао се, након чега је почело трагање за старим фотографијама, нашим и њиховим, да би се на крају испоставило како се у основи ради о једној породици. За мене, који сам у то време још био клинац, ово откриће представљало је својеврстан знак. Осетио сам, наиме, јаку потребу да идем даље у трагању за коренима, односно истраживању тог дела фамилије који до тада нисам познавао.
На крају се, напомиње Жан-Шарл И, поље интересовања природно проширило, односно није се задржало само на причи о властитој фамилији, „јер уметност једноставно тежи да изађе ван утврђених оквира, па били они и породични”. На том „номадском истраживачком путовању” су му, како је рекао, примаран узор били писци који су откривали друге културе, и били у стању да из тих култура извуку есенцију и дарују је свима нама кроз своју уметност. Управо те везе између нас данас и онога што ти писци, уметници доживели, то је он што га је водило, појаснио је редитељ.
Требало ми је десет година да почнем да снимам филмове, јер је претходно мој пројекат заправо био да постанем номад. Дакле, не неко ко такав живот посматра с друге стране камере, већ неко ко га живи. И придружио сам се тој „новој” мојој фамилији, при томе откривајући и евангелистичку религију - ја сам католик - која је дубоко укорењена у њихову свакодневицу. На то су се некако наслонила искуства из детињства, јер су и бака и деда с мамине стране, код којих сам живео, била јако окренута малим чудесима, која су била део свакодневног живота. Нажалост, касније су та мала чудеса нестала из мог живота, јер више нисам био мали и нисам живео с њима, а Француска у којој сам стасавао није била окренута вери, извору, ватри живота, већ сувом рацију. Таква је и данас, а таква је данас и цела Европа. Али ја више нисам могао тако да живим, захваљујући искуству с Јенишима, који су ми дали оно што ми је недостајало: спознају да се може живети другачије... Јениши бивају или не бивају прихваћени од стране друштва, примају социјалну помоћ, узимају је од државе, немају ништа против тога, али неће да се повинују другим тековинама савременог друштва. Они остају у свом свету. Најзад, и мој политички став је да свако има право да живи свој живот, на начин који сам одабере, наравно под условом да тиме не угрожава исту такву слободу других.
Управо такав поглед на свет, који ће преточити у своје филмове, и донео му је Награду „Underground Spirit“, која се на Палићу традиционално додељује за јединствену поетику и дугогодишњи рад на независном филму.
Када сам као клинац гледао филмове, интересовала ме је само опипљива авантура. „Моби Дик” је, рецимо, био мој фаворит. Међутим, још док сам био на академији, определио сам се за експериментални и андерграунд филм. Моја примарна вокација је, заправо, сликарство. И у таквим сам филмовима видео могућност да спојим две уметности. Другим речима, нисам постао редитељ да бих снимао за бисокопску публику. Али, ето, сад завршавам филм у Мексику, у којем су и три професионална глумца, један од њих је Пол Андерсон из серије Peaky Blinders. И тим искуством сам се, ето, вратио у свет опљиве авантуре, јер снимамо на прилично опасним локацијама (смех).
Документарни филм или фикција? Кога је за то брига. Оно што јесте важно то је пронаћи праву равнотежу између оног што желиш да кажеш и начина на који ћеш то учинити, користећи одговарајуће заједничке кодове, речи су Жан-Шарла Ија, које су цитиране када му је на палићкој Летњој позорници уручивана награда.
Врло често прича мене проналази. Веома сам сензитиван, осетљив на поједине ситуације, оне ме често и шокирају. Тај шок се онда полако трансформише у причу, која постаје све бујнија и бујнија, моћнија. И ништа се ту не гради на лажи, фикцији, већ само на жељи да се што више тога покаже, осветли. Наравно, и сам тражим приче, идем ка њима, ето сад снимам у Мексику, пре скоро 25 година сам са истим циљем био у Србији, све у жељи да се нађем у ситуацији која ће ме шокирати. А то онда значи и уметнички испровоцирати.
С филмом-фикцијом гледалац може да се поистовети, у свој фантазији и идеји, како би, рецимо, док седи у биоскопској сали себе волео да види. Или не би волео. У љубавној афери, док спашава свет, тоне заједно с бродом... Мени је, међутим, радећи филмове о Јенишима, примарни циљ био да говорим тачно о животу који сам живео с њима и о томе ко су они, било у добру или у злу. Једноставно, кад снимам, морам да верујем да је све што снимам - истина. Желим да предочавам чињенице попут антрополога. Зато веома ценим „Време Цигана” Емира Кустурице. Он је изузетан таленат. Режисер са великим Р, а „Време Цигана” је, по мом мишљењу, најбољи филм који је икада направио. Јер је у њему говорио истину. Показао нам је да Цигани могу бити дивни, симпатични, велике душе и срца, али да исто тако могу бити и мафијаши, опаки, одвратни, силоватељи и макрои. Уосталом, све то сам и ја видео и доживео.
Али свет уметности, упозорава Жан-Шарл И, по правилу то не жели да види, јер у њему владају стереотипи. За њих су, појашњава, Цигани или само номади, или жртве источног света, или ружни, прљави и зли. А ниједан народ није ни искључива жртва ни искључиви кривац, поручује француски синеаста.
Наравно да ти је све много теже ако си емигрант и ако си сиромашан, али и тада је борба за бољи живот снажан мотор који покреће. И управо то сам кроз своје филмове покушао да покажем. Не могу ја да зажмурим на чињеницу да неки Јениши краду. Уосталом, показао сам како краду аутомобиле и истовремено се моле богу. Објашњења за то можда и има, али нема оправдања. Зато се трудим да покажем и да се може пронаћи излаз из с...ња. Као и да, ако не покушаваш да пронађеш тај излаз, остајеш празан. И да детерминизам није довољан изговор за сваки наш лош избор. Уосталом, и ја се трудим да, баш као и моји филмови, будем бољи. Да будем бољи отац, бољи грађанин. Перфекција није могућа, јер то није особина достижна људском роду, али треба томе тежити сваког дана. И надати се...
М. Стајић
