БЕЗ „МАЛЕ ВЕЛИКЕ КЊИГЕ” НОВИ САД ВИШЕ НИКАД НЕЋЕ БИТИ ИСТИ Реквијем за књижару институцију

Има кућа и установа крај којих Новосађани пролазе или долазе у њих, а нису баш свесни колико су јединствене и важне.
с
Фото: Приватна архива

Након Студија М, затвореног за концерте и снимања, у Соколском дому више нема књижаре „Мала велика књига”, која је током своје три деценије постала мало, али истинско жариште културног живота.

Нема је након одласка оснивача „Мале велике књиге”, последњег великог новосадског књижара Радмила Мулића, који је уз безграничан ентузијазам и маштом од продавнице књига начинио место где се долазило ради потраге за насловима до којих се тешко долази, али и занимљивих културних догађања. А и морало је тако, јер је он у рад „Мале велике књиге” уткао безрезервну посвећеност и велико искуство, настојећи да чаробни свет литературе учини блиским свима. Разлог је детиње разочарање, кад је долазио у тадашњу књижару Матице српске у Змај Јовиној улици, а продавци га дочекивали питањем: „Шта треба?”, не допуштајући ни да се приближи витрини с књигама иза пулта.

Својевремено оснивачу новосадског Студентског културног центра, политика је као обележеном шездесетосмашу затворила приступ у друге културне установе, па се Мулић без горчине окренуо књижарству

Припадник бунтовне студентске генерације шездесетих и својевремено оснивач новосадског СКЦ-а желео је и морао другачије. Кад му је као шездесетосмашу политика затворила приступ у друге културне установе, окренуо се књижарству, отворивши најпре легендарни Салон „Народне књиге” у 40 квадрата Фрушкогорске улице, где су посетиоци могли да разгледају нове наслове, прочитају понеку страну и уз чај причају о књигама, па је скромна књижара постала место окупљања средњошколаца и студената. Радмило се трудио да привуче баш ту публику, а вичан организатор културних збивања, овде је често приређивао сусрете са писцима, промоције нових књига и музике новоталасних бендова, гостовања новинара омладинских листова, који су тад процватали, као београдски „Нон”, загребачки „Полет” или љубљанска „Младина”. Доказао је да књижара може и тако деловати. А она, увек препуна, привукла је пажњу и надлежне службе, упитану зашто се толико младих скупља и неизбежно: ко то стоји иза њега? Разуме се, Радмило није имао превратничке намере.


Фото: Приватна архива

Издавачка кућа

„Мала велика књига” је постала и издавачка кућа, објављујући низ различитих вредних наслова, од водича и научне фантастике, до белетристике и лепо уређених фото-монографија. И тако је „Мала велика књига” трајала, упркос свим тешкоћама времена ненаклоњеног култури, јер је њен оснивач све чинио да књижара опстане, уверен у њену важност. Но, кад је лане Мулић ненадано и прерано преминуо, књижари је постало много теже. Без Радмила, и кад се и велике издавачке куће суочавају са огромним тешкоћама, књижара више није могла да настави рад. Нови наслови су враћени издавачима, много преосталих књига распродато је по сниженим ценама, рафови су остали празни. Тако је окончана повест о „Малој великој књизи”, која је престала да постоји.


– Иза мене никад нико није стајао – изјавио је једном Радмило Мулић. – Једино сам желео да младима пружим прилику до дођу до књига и заволе их. А нико ко је долазио није кренуо странпутицом и сви су касније постали добри и успешни људи.

Убрзо након што је преузео своју прву књижару, стешњену у тек четрдесетак квадрата, она је постала стециште младе публике, па су се надлежне службе почеле неизбежно питати: ко то стоји иза пословође

Потом је Мулић 1982. отворио велику књижару „Нолита” у управо завршеном Спенсу, на чијем свечаном отварању су се окупили љубитељи књиге, као и неки од најистакнутијих југословенских културних и научних делатника, од песника Васка Попе до универзитетске професорке Бранке Лазић. Књижара постаје ново зборно место поклоника лепе литературе, а потом је Радмило, одлазећи из велике издавачке куће 1993. године, кренуо у авантуру оснивајући сопствену књижару лепог назива „Мала велика књига”, згодно смештену у левом делу хола Соколског дома.


Новосадска филијала у Лондону

Како се пре три деценије почетак рада „Мале велике књиге” подударио са временом историјске хиперинфлације и још злосрећнијих међународних санкција, које су зауставиле и увоз књига, Радмило Мулић је, да би своју књижару обезбедио и страним издањима, основао паралелну фирму у Лондону, „Литтле биг боок”, која није потпадала под увозни ембарго. Често је и лично путовао у Уједињено Краљевство и враћао са комбијем препуним наслова страних издавача, који се код нас нигде другде нису могли наћи.


Поновила се прича као са претходним Мулићевим књижарама, а Радмило и његова супруга Снежана били су савршени домаћини овог светилишта књиге, где је свако могао наћи баш ону књигу која му треба. Ако се на полицама претрпаним издањима из најразличитијих области није могао наћи тражени наслов, Мулић је чинио све да га набави код других књижара и у томе успевао. Књижара је била и место за дружење, где су се могле чути новости о новим књигама и културним збивањима, приређивани су и мали концерти и слични програми. Мулић се опет трудио да привуче читању, па је на рафовима било много издања намењених деци, а он сам умео је да их духовито заинтересује за лепоту књига које им се нуде.

Борислав Хложан 

EUR/RSD 117.1400
Најновије вести