А кључна тема је, заправо, допринос и могућност културне економије као бизниса, са снажним подтекстом подршке иновативној пракси. На том фону књига пружа више практичних и емпиријских примера, при чему је, што је такође веома важно, сваки текст у основи приступачна и лако доступна банка знања са којом се може развијати постојећа пракса и подстакнути нови пројекти.
„Кроз књигу може много да се каже, односно допринесе развоју сектора културе. Токође мислим да се превазилазе баријере на које професионалци наилазе у контексту спровођена иновативних идеја у дело. Ту конкретно мислим на Србију. Јер, моје уредничке књиге имају шири, међународни концепт. Ја сам пре свега теоретичар, и уколико допринесем да идеје које су заступљне у књизи неком дају могућност и подстрек да те идеје реализује у својој пракси, ја сам задовољна“, каже Биљана Мицков за „Дневник”.
Супротно готово увреженом ставу да култура само троши новац, у књизи „Култура, иновације и економија“ инсистирате на поруци да културне активности у савременом друштву имају итекако важну улогу за одрживи економски развој...
„Култура је душевна храна, она не троши новац. То је мој професионални став. Одрживи развој савременог друштва у великој мери поставља културу у центар. Одговорност према развоју културе у јавним политикама је неопходна за одрживу економију. Да би била одржива, привреда мора размишљати о вредностима на којој се заснива, и узима у обзир ресурсе, културу околине. Економије имају највећи легитимитет и динамизам када су прилагођене локалним ресурсима. Културне активности играју важну улогу за одрживи економски развој. Баланс између ових аспеката доводи до напретка. Активности у култури дозвољавају обнову и стварање економских активности, препознатиљивост места, подстиче предузетништво и запошљавање, које чине важан део атрактивности градова и доприносе развоју туризма.“
Посебно занимљиво је поглавље ауторке Елизабете Лазаро о порасту значаја културних и креативних предузетника у уметничкој, културној и креативној индустрији?
„Елизабета Лазаро је професор на Универзитету у Утрехту. Оно што Елизабета из својих истраживања закључе је да културно и креативно предузетништво има најмање два реда импликација и сродне изазове изван своје сфере, уз поштовање према општем предузетништву и јавној политици. Боље разумевање културног и креативног предузетништва је корисно за опште предузетнике, јер креативни предузетници могу представљати прилично „екстремне” случајеве изазова за предузетништво, као и за експерименте. На пример, као што је горе речено, креативни предузетници могу показати ве ће нивое отпорности.“
Традиција у савременом концепту
Посматрано из угла данашњег односа према култури у Србији, шта је нужно променити па да теоријска промишљања, али и поједини „рецепти” међународних експерата, бар делом заживе у домаћој пракси?
„Пракса и теорија иду заједно. Код нас постоји јаз између те две области, али мислим да се полако приближавамо - додуше споро - спајању теорије и праксе. Проблем Србије је што у сектуру културе мора да влада одређени континуитет развоја. Управе за културу морају да промишљају о новим менаyерским приступима, јер нас то вуче напред. У том погледу књиге различитих пракси могу само да помогну спровођене иновација. Мој став су јаке институције културе, па тек онда фестивали. Не треба да се вртимо у круг, него да се отварамо према новим идејама и тиме унапређујемо Србију. Тиме не рушимо традицију, само је постављамо у савремен концепт који и други могу да схвате и разумеју.“
Таква еластичност такође може да преузме више финансијске конотације, где се други облици накнаде компензују испод просека новчаних накнада. Концепти попут кластера и заинтересованих страна, обично везано за креативне предузетнике и креативни сектор, блиско су повезани са мрежом. Предности кластера у великој мери се подударају са мрежама. Кластери омогућавају већу флексибилност и прилагођавање. Они могу олакшати преливање на интра- и међусекторским нивоима. С друге стране, јавна политика има задатак да ствара услове - на пример, путем инкубатора. Како то ефикасно чинити и мерити исходе је и даље отворени изазов. Други изазови укључују како да се стимулишу позитивни прелази и да се избегне расипање јавних и приватних интервенција. Дакле, истраживање и теорија која се преноси у праксу.
Да ли се у односу на претходну Вашу уредничку књигу „Креативни град” уочљиви неки помаци, било да је реч о теорији, пракси, или премошћавању јаза између та два „пола”? Препознаје ли се простор за њихову примену у Новом Саду?
„Пракса развоја креативности у књизи “ Креатини град“ прелази полако у иновације. Све моје уредничке књиге имају унапређен концепт у односу на предходну. Ова нова књига говори о иновацијама, наравно да постоји простор за примену иновација у Новом Саду. Суштина је да се дефинише шта је потребно урадити да се иновације спроведу, кроз пројектно финансирање нових иновативних пројеката, инсистирању на практичној примени непрофитних пројеката, јаче подржати тај део и резултати ће се видети. Наравно, тиме не искључујем друге актере у култури. Максимална дигитализација, поготово у садашњем тренутку када је развој технологије убрзан. Идеја и дигитализација, је нешто на чему треба инсистирати.“
Сама књига „Култура, иновације и економија” обезбеђује комбинацију могућности које ојачавају и наглашавају пуни иновативни и сложени потенцијал културне економије. Теме укључују преглед глобалних и регионалних економских користи од културне економије, анализе засноване на доказима у култури и прегледу првих десет културних могућности за бизнис. Заступљене теме су уметничка и визуелна култура; развој управа за културу, економија, финансије, пословање, креативна индустрија, цивилна служба и јавни сектор; бизнис и менаџмент; корпоративна друштвена одговорност и пословна етика; предузетништво и управљање малим предузећима; јавно и непрофитно управљање; методе истраживања у менаyменту, стратешки менаyмент, студије музеја и наслеђа; те туризам, историја туризма и туризам културног наслеђа.
М. Стајић
