На промоцији овог роман његов колега и пријатељ Светислав Басара је казао да је „у целом роману уопште читав низ сјајних пасажа који откривају много и о здрављу, и о болести“.
Он је додао да му је „заиста било велико задовољство да прочита ову књигу, јер напросто није очекивао да ће Давидова поетика и списатељска авантура кренути у том смеру који би више одговарао, чини му се, неком младом Албахарију него овом у врло зрелом добу.
Како је Басара сажео сиже романа, „то је прича о оцу и сину који је преузео на себе обавезу да брине о остарелом оцу, оболелом од Паркинсонове болести и тако јунак романа добија прилику за још један, последњи поглед у његову душу“.
Према Басариној оцени „Албахари се у овом роману, можда и најинтимнијем још од „Мамца“ и „Цинка“, беспоштедно обрачунава са свакодневицом Паркинсонове болести и с питањима да ли се болести могу заслужити и могу ли злочини да се пониште или да застаре“.
Албахари живи у Калгарију у Канади и Земуну, који сматра својим правим завичајем.
Углавном пише романе и кратке приче које су често аутобиографске. Преводилац је и са енглеског језика.
Добитник је НИН-ове награде за роман „Мамац“ 1996. године и награде „Златни сунцокрет“ за збирку прича „Сваке ноћи у другом граду“ 2008. године.
Писац је прилично затвореног, на моменте чак херметичног израза, аутор који захтева не само велики читалачки напор, већ и пуну сарадњу читаоца у изградивању значења појединих дела.
Упркос томе, он је током свог готово тридесетогодишњег постојања у српској литератури стекао не само неподељену наклоност критике, већ и прилично велики број читалаца.
Интересантна је појава да се меду љубитељима књиге у Србији тешко може наћи читалац који нема јасно изражен вредносни став према Албахаријевом опусу.
Албахаријева остварења превођена су на француски, немачки, енглески, хебрејски, пољски, италијански, македонски, словеначки, албански, словачки, мађарски...
