Подсетимо, својевремено се окитио низом престижних домаћих књижевних признања, међу којима је и Нинова награда, а ове године му је припала и Међународна награда за књижевност „Александар Тишма“ за роман „Данас је среда“, објављен на немачком језику.
Ове године представио се као коаутор, заједно са Жарком Радаковићем, „Књиге о фотографији„, као и најновије „Књиге о музици„.
Албахари и иначе никад није бежао од поп-културе, па је тако почетком осамдесетих читаву једну књигу приповедака („Фрас у шупи„) урадио у некој врсти договорног коауторства са Гилетом из групе Електрични оргазам, где су обојица писали на задату тему.
Овај писац је члан САНУ, српског ПЕН центра и Српског књижевног друштва. Његово бављење књижевном речју више од пола века било је повод да се у краћем разговору за наш лист осврнемо на Албахаријеву књижевну поетику.
Да почнемо од „Мамца”, књиге која је деведесетих година века за нама овенчана Ниновим наградом и која је учврстила вашу позицију на овдашњој књижевној сцени. Дакле, ако је „Мамац„ роман о изгнанству и роман о мајци, који се ваш роман може тумачити као роман о оцу?
- О оцу говори мој роман „Цинк”. „Цинк” је заправо роман о оцу који је настао пре романа о мајци, пре романа „Мамац„, али у некој мојој замисли та два романа, дакле роман „Цинк” и роман „Мамац”, требало би да се читају заједно, односно један је у огледалу другога. Када се прочита један, онда се прочита други, без обзира на редослед, увиђају се одређене нити, повезаности, рефлексије и један се огледа у другом, један је огледало другога и мислим да је нека врста најбољег читалачког доживљаја мојих књига, када се те две књиге прочитају заједно.
Изгнанство код вас изгледа као судбински лајтмотив, јер се та тема појављује и у вашем кратком роману „Мрак”?
- Роман „Мрак” је роман који такође говори о изгнанству, али на један трагичнији начин, помало неуобичајено можда за моје писање, на начин који је повезан више са политиком, него што је то случај у роману „Мамац”.
До 2008. године живели сте у Канади. У свим набројаним делима о људима ван домовине може да се придружи и ваша књига есеја „Други језик”. Иако одлично владате енглеским, једном сте ипак навели да је и „Други језик„ ипак писан на првом језику?
- Ја и даље пишем на првом језику. Не одустајем од првог језика. Други језик је средство, да тако кажем, којим се служим само када пишем неке мале текстове или есеје, а прозу, дакле приче и романе и даље пишем на првом језику. Због тога су ми и сусрети с овдашњим читаоцима јако важни, јер када сам живео далеко од језика, чак и када сам био повезани са великим бројем људи са ових простора који тамо бораве, ипак сам мало губио неке нити, неки контакт, не са језиком у целини, него са оним свакодневним, текућим језиком који се такође свакодневно мења. Значи, у то време, док сам живео у Канади, доласци овде за мене су, како то људи кажу, били пуњење батерија, с тим што у мом случају то су језичке батерије, и обнављајући, ослушкујући тај ритам језика, заправо овде сам почињао да пишем нове приче које сам исписивао тамо далеко у окружењу другог језика.
Може ли се Пећ као место вашег рођења симболично и проширено тумачити и као глобална метафора за балканску ватру?
- Балкан је Балкан, без обзира у ком делу Балкана је човек поникао. Ова симболична слика, симболична могућност тумачења коју ви помињете, веома је занимљива и морам признати није ми падала на памет до сада, сад сте ми можда неку језичко – симболичну клицу, неки мали вирус, пренели из којег ће можда нешто настати. Могуће је да то може тако да се схвати, мада ја не бих волео да се помисли да сам ја зато што сам се родио у Пећи кривац за ватру која гори на Балкану.
Немања Савић
