Књига: Двополна имена (Амели Нотомб)

Преводилац: Владимир Д. Јанковић Издавач: Чаробна књига, 2020.
Двополна имена (Амели Нотомб)
Фото: Двополна имена (Амели Нотомб)

КРИТИКА

Амели Нотомб (1966) је белгијска ауторка која пише на француском. Од 1992, када је дебитовала са својом првом књигом, успела је да сваке следеће године објави по једну. Књиге Амели Нотомб су често у врху бестселер листа у франкофоним земљама и нарочито омиљене код младих читалаца, а осим титуле коју је примила од белгијског краља за заслуге у култури, међу важнијим наградама била је и она коју је добила од француске академије за најбољи роман (за „Страх и трепет“).

„Двополна имена“ је роман писан у кратким реченицама брзог ритма, у којој је једноставна и занимљива нарација испресецана лаконским дијалогом. Радња романа прати француску провинцијалку Доминик која се удаје за париског бизнисмена ког никако не може до краја да прочита, и пратећи њега, оставља свој једноставни дотадашњи живот, селећи се у све престижније четврти Париза.

Роман се бави темом деструктивне освете која је претворена у животни пројекат, и поставља питања шта годинама осмишљавана одмазда чини од живота људи који су у њу уплетени свесно или несвесно. Нотомбова је највише заинтересована за ликове аутсајдера – од наивне и лаковерне Доминик, до њене необичне и помало мрачне ћерке која се на посебан начин носи са поремећеним односима у породици у којој одраста.

Иако Нотомбова у својој књизи уводи озбиљне теме (о одрастању и сазревању, откривању сопственог идентитета, односима између расе и класе у савременом друштву, љубави итд), и иако свако питање које је отворила доводи до мање или више задовољавајућег расплета, ауторка ипак остаје прилично површна, а њена проза савршено питка (мада никад глупа или петпарачки јефтина). То не мора нужно да буде мана, и свакако су нам потребне и овакве књиге, уз које је могуће провести пар пријатних сати читања. Нотомбова нема проблема да пише лако и готово ведро о тешким и мрачним психолошким темама, па су „Двополна имена“ више налик лепо стилизованој новели него класичном роману. Заправо, стилизовани и лапидарни стил који одликује Нотомбову у својој једноставности готово подсећа на басне, док је у најбољим тренуцима када је прошаран апсурдом помало личи на „лакшу“ и неоптерећенију верзију Камија.

Иако је у питању роман окренут темама освете, и поремећених породичних и љубавних односа, ипак је идеја која остаје иза целокупне приче реченица једне од јунакиња да је „особа која воли увек најјача.“  

Настасја Писарев

ЦИТАТ

Те 1970, возом се до Бреста путовало више од пет и по сати.

Око шест по подне, Клод је коначно стигао код Доминик.

“Споро је време пролазило без тебе.”

“Да”, рекла је она, свесна испразности његовог исказа.

“Како си провела ову недељу?”

“Онако. Ништа нарочито. А ти?”

“Ствари врло добро напредују.”

Почео је онда да јој прича разне ствари које је она слушала с напором, јер је заиста морала да се потруди да би се за то заинтересовала.

У тренутку кад ће се растати, Клод је извадио пакетић из актен-ташне.

“Имам поклон за тебе.”

“Шта је то?”

“Видећеш.”

Кад је остала сама, Доминик је дохватила пакет. Било јој је жао да упропасти тако дивну амбалажу. На папирној етикети била је исписана адреса на Шанзелизеу, и млада жена је хтела – не, хтела, била импресионирана.

Шанел пет: знала је да то постоји, и толико о томе. Да сама себи то приушти – не, тако нешто никад јој није пало на памет. Клод је луд кад јој је тако нешто куповао.

EUR/RSD 117.5834
Најновије вести