Један од последњих интервјуа са нажалост управо преминулом Дубравком Угрешић, књижевницом, научницом и публицисткињом, и једном од најуспешнијих ауторки са простора некадашње Југославије, објавио је “Дневник” пре неколико година. Била је прва списатељица која је добила Нинову награду у Србији (за “Форсирање романа реке”), али је освајала и безбројне међународне награде. Књиге су јој преведене на више од двадесет светских језика. Дубравка Угрешић је рођена у Загребу и тамо је годинама радила на Институту за науку о књижевности. У току 1993, напустила је Хрватску после медијске хајке коју је изазвала њена серија антинационалистичких и антиратних текстова. Последњих година живела је и радила у Европи, највише у Холандији, а интервуј је сачињен поводом књиге “Лисице” (2017), коју је објавила београдска “БООКА”.
Када пишете о удовици познатог писца, она говори да је њена слава само отуд што ‘зна своје место’, у смислу да оправдава своје постојање само као неко ко ће опслуживати књижевни таленат мушкарца. То ме је подсетило на топос из популарне културе који се зове маниц пиџие дреам гирл, о откаченој, често уметнички настројеној девојци чија је функција само да у причи открије креативни потенцијал мушкарца, док она сама нити постоји као личност, нити је њена воља битна. У коликој мери је уметност (или само књижевност) још увек преовладавајуће мушко поље? Да ли је жени и даље првенствено намењено само место објектификоване музе, односно оног другог, који никад није субјект? Шта се дешава кад се жена побуни?
- Умјетност је поље којим, као и другдје, доминирају мушкарци. Што се књижевности тиче ситуација је боља у англо-америчком књижевном кругу, гдје су постојале јаке женске ауторске фигуре, за чију се “тестаментарну” улогу данас могу ухватити сувремене књижевнице и наставити с еманципацијском књижевном активношћу. Улога жена у књижевности једна је од главних тема “Лисице”. Најприје је то прича о књижевном стереотипу, о жени-жртви, конкретно о Софији Гнедих-Тагаки, Рускињи која је лик у измишљену роману измишљеног јапанског писца Тагакија. Тагаки своју властиту жену искориштава као књижевни лик. О томе пише Борис Пилњак у својој причи “Прича о томе како настају приче”.
Пилњак је свјестан јаке моралне компоненте списатељског посла, утјеловљење чега налази у лисици, која је према Пилњаку тотем списатељскога рода. У резултату, дакако, сам Борис Пилњак, након Тагакија, искориштава јунакињу Софију Гнедих, а ту сам и ја, која од свега тога правим поглавље свога романа. Ту је затим други дио романа, “Удовица”, прича о удовици наводно познатога писца.
Ту је затим сама списатељица, ауторица романа у улози лика, у дијелу који је насловљен “Ђаволов врт”. Ту је затим Ira Ferris, која пише књигу о руском писцу Левину, и по свој је прилици Левинова кћерка, иако се то нигдје изријеком не спомиње, као што се нигдје изријеком не спомиње да је Удовичин Левин и Ирин Левин по свој прилици иста особа. Затим слиједи “Little Miss Footnote”, пети дио романа, о Dorothy Leuthold, жени-фусноти, која је возила Набокова и његову жену Веру по Америци, помогла Набокову да ухвати ријетког лептира, којему је Набоков надјенуо име према Dorothy Leuthold. И на крају, ту је поглавље у којему се спомиње дјевојчица, ауторичина нећака. Лик нећаке тек наговјештава теме као што су традиционалне родне улоге које се провлаче кроз школу, образовање, језик и књижевност, као и тему тешког патријархализма за чији су повратак, након пада комунизма, “заслужни црква, национализам и милитаризам – три ступа на којима почивају наша “модерна”, “демократска” друштва, била она хрватска, босанска, српска, црногорска, македонска или чија већ не.
У светлу претходног питања, било ми је интересантно да приметим да сте ви обрнули класичну легенду о јапанској лисици. Уместо мушкарца који долази у кућу у којој га лисица преображена у лепотицу и идеалну домаћицу превари да верује да је у правој кући са правом женом, овде се мушкарац појављује у тој позицији. Бојан је попут доброг духа варалице који се на кратко појављује, претвара кућу у дом а затим нажалост нестаје. Шта се добија оваквим новим читањима старих приповедних образаца?
- Нисам сигурна да сам то хтјела, али је ваше читање свакако врло занимљиво. Ја волим старе обрасце у књижевности, јер то је начин да допринесем очувању књижевности. Књижевност је дуговјечан, сложен и необично важан приповједни и значењски систем.
Имате занимљиве опаске везане за школу креативног писања која се зове “Холден” а у којој је врло упитно да ли су полазници уопште икад и имали у рукама Селинџеровог “Ловца у житу”. Колико је опасно правити од књижевности индустрију? Да ли је то оно што се дешава на таквим местима?
- Сличан, рекла бих и далеко гори систем, можете ви?ети у “нашим срединама”, гдје влада књижевна индустрија. Књижевна индустрија и скандалозни медији су ти који успостављају књижевне вриједности и моделирају наш књижевни укус. Притом, тешко да се можемо поуздати у традиционално озбиљније арбитре као што су образовни систем, факултети, школе, академије, институција традиционалне књижевне критике.
Свидела ми се опаска да живимо у времену театрализације свега. У Америци, пише у вашој књизи, Доналд Трамп глуми Доналда Трампа, а Хилари Клинтон глуми Хилари Клинтон. Да ли иза те бесконачне игре огледала и даље постоји права стварност и прави људи, или то више није ни важно?
- Наравно да постоји права стварност. Ми смо међутим обољели. Предуго смо били изложени медијима, тим више што се медији усложњавају и увећавају, и нису више ствар избора него присиле. Тешко да можемо без њих функционирати. Ми живимо у тзв. пост-хуманом добу. “Озрачени” смо, тешко да се можемо више вратити. А онда се поставља питање камо да се вратимо, у што да се вратимо?
Слике градова остављају дубок печат на страницама књиге. Занимају ме ваши утисци о градовима које помињете. За Калкуту кажете да у њој влада “распадање као какав виши принцип”, о Токију говорите, чини ми се, као о некој фантазмагоричној мешавини традиционалног и новог, а Напуљ не помињете без контекста Помпеја и вулкана. Како сте се осећали док сте боравили у овим градовима? Да ли у њима постоји нека заједничка црта урбаног живљења, или је јаз између култура увек тако велик да се места не могу поредити, као да припадају различитим световима? Да ли сте ви били друга особа у њима?
- Ја обожавам просторе. Они су нека врста огледала, они су мјерачи времена, моје перцепције, моје субстанце. Други људи имају психоаналитичаре, ја имам просторе. Ти простори су углавном градови.
Да парафразирам једну реченицу из романа, зашто стварати уметничко дело кад је лепше сањати о њему?
- Треба стварати умјетничка дјела зато да бисмо се сваки пута изнова суочили с поразом.
Настасја Писарев
