По оцени Зорана Пауновића, председника жирија број романа приспелих на конкурс је помало застрашујући, а међу делима је забрињавајуће много оних чији број читалаца неће значајније премашити број чланова НИН-овог жирија. Међу романима које је читао несразмерно је велики број оних који се помодарски безбедно одлучују за глобално популарну аутофикцију.
С друге стране, по Пауновићевим речима ни писање о такозваним “великим темама” нипошто није поуздан пут ка стварању великих дела. Криза тематике некако сасвим природно подразумева и кризу форме и, како указује председник жирија, мало је у овогодишњој продукцији романа чији су аутори имали довољно дара и смелости да протумарају ређе истраживаним путевима прозног израза. И даље преовладавају реализам, модернизам и постмодернизам - или нешто прецизиније зихерашка стварносна проза, рудиментирани ток свести, те преиспитивање улоге и идентитета приповедача. Пауновић закључује да прави писци и вредна дела (а има их дабоме и ове године - можда не много, али сасвим довољно) никад се неће изгубити у тој маси, напротив: сред свеопштег сивила њихов сјај постаје још уочљивији.
Чланица жирија Тамара Крстић такође скреће пажњу на бројне аутобиографије и аутофикције привлачне и блиске већини аутора и пита се како објаснити неподношљиву лакоћу објављивања и потребу да се пише, да се свету обзнане све те животне приче у земљи у којој се тако мало чита. Издвојени романи, како већ осведочених аутора тако и они сасвим нових, аутентичних гласова, пођеднако утемељених у књижевности и у животу, по њеном мишљењу дају наду да је “пронађено време” у читању и да је неко само покушао да оклевета Књижевност.
По оцени Бранка Кукића, члана жирија мало је романа- или их готово нема- у којима је изграђен препознатљив пишчев стил, у којима се осећа атмосфера, што је иначе у уметности најтеже постићи, у којима дијалози нису банални (понекад личе на СМС поруке). У суштини, по његовом мишљењу у данашњем српском роману преовладавају досада и испразност, а посебно негативан утицај је оставио погрешно схваћен и закаснели постмодернизам. Ми смо ретко када, сматра Кукић успели да специфичност наше традиције и поднебља сплетемо у савремену уметност и да с тим благом кренемо у свет.
Запањујуће је у којој се мери производња романа не одлепљује од најсуровијег реализма, па све врви од мудрих деда и још мудријих баба, од поучних прича честитих старина, као да се ништа није догодило у српској и светској књижевности, сматра члан жирија Иван Миленковић. Два романа он издаваја у односу на брдо нагомиланог ђубрета, по силини израза, сочном језику, списатељској инвенцији, композицији, а додамо ли томе још пет, шест романа које потписују како млади тако и искусни писци овогодишња романескна производња нуди чини се, ипак, некакав помак.
Опсег тема, наративних стратегија и приповедних ситуација у овогодишњој понуди, по речима члана жирија Младена Чакаревића је врло широк и тешко обухватљив једном реченицом или описом: од интимних, потресних прича, преко историје и њених скривених рукаваца, све до неоавангардне деконструкције процеса уметничког стварања. Он скреће пажњу и на упадљиво и трагично одсуство уредника од ауторитета и добрих лектора.
НИН-ов жири ће следећег четвртка објавити ужи избор, 10. јануара најужи, да би 14. јануара био проглашен шездесет пети добитник НИН-ове награде.
У ширем избору су романи осведочених аутора као и нови гласови. Жири се одлучио за романе Ђорђа Д. Сибиновића „Низводно”, Марије Павловић „24”, Зорана Ћирића „После потере”, Вулета Журића „Помор и страх”, Дејана Михаиловића „Подвизи и страдања грофа од Такова”, Бранке Криловић „Прекасно”, Јелене Ленголд „Одустајање”, Александра Југовића „Мора”, Милоша Николина „Легенда о Паблу”, Владимира Булатовића „Капларово игралиште”, Лане Басташић „Ухвати зеца”, Милисава Савића “Доктора Валентина Трубара и сестре му Симонете, повест чудоноватих догађаја у Србији”, Владимира Вукомановића Растегорца „Од”, Миомира Петровића „Блацк Лигхт„, Слободана Владушића „Велики јуриш„, Игора Маројевића „Туђине”, Владимир Арсенијевић “Ка граници”, Мухарема Баздуља „Квадратни корен из живота”, Саше Савановића „Десети живот”, Филипа Грбића „Прелест”, Слободана Мандића „Кружок на златни погон”, Мирка Демића „Пустоловине бачког опсенара”, Владимира Табашевића „Заблуда Светог Себастијана”, Душана Патића „Говоркања или гласови, гласине и шапутања”, Жарка Радаковића „Кречење”, Бојана Бабића „Yаhоо”, Јелене Пилиповић „Дивотнице”, Славољуба Марковића „Пет будућих романа”, Бранка Росића „За сутра најављују коначно разведравање”, Горана Марковића „Београдски трио” и Милана Ковачевића „Неживоти и искључења”.
Н. Попов
