Прихватни центар са пртљагом душе: И ноћи падају као дозреле крушке

Ретке су код нас жустре приче о малим и до бола обичним људима приградских периферија и сеобним маштарима.
zuric
Фото: Printscreen

Још ређе се спотичемо о сањаре који би да зидају куће са нишом и шпоретом за ормар и тросед на развлачење у „четири метара са три, плус велика тераса.“ Зар не срећемо уздуж и попречке елементарне разговоре којекаквих мајстора и комшијских мускетара у мирису роштиља са ражњићима и белим бубрезима преливених алкохолним мирисима? Управо Вуле Журић нам отвара замршајне прозодије фамилијарних заврзлама. (ФОРЕНЗИКА ИТАКЕ, Лагуна, Београд 2019.) То је проза која се отима од заборава загледана у несаницу садашњег времена натруњена сочним колоквијалним говором. Ти разговори су, задимљени дуванском крyом и натопљени шприцером, загледани у ноћна времена. „Неко је морао написати причу о томе, а некоме је било суђено да заборави све то,“ упозорава писац. Да, ваља сећати се, јер ће и сутра у сумрак заћи ма где били, ма куда се запутили.

У причама Вулета Журића и ноћи падају као дозреле крушке. Сунце сентиментално залази у речима над посеченим стаблом, над крушком коју је „убио рат.“ Журићеве реплике горко осмехнуте, пребирајући по звуцима разбацаног посуђа, корачају по кршевинама минулог грађанског рата. И „небо је вештачки плаво“ у искривљеном огледалу савршено устројене глупости. Гротескна слика кухињског прозора гледа на гробље фарсичног живота. У приповедној калеидоскопији утварно куцају на вратима униформисане утваре на чијим опасачима ландарају ручне бомбе. Уљези се прекоредно купају по туђим фамилијарним кућама док „гробари су имали паузу; имали су је и мртви.“ Журић не шеврда изван гелерске истине у чаши воде која се котрља по срчи светлуцавог стакла. Ходају по стаклу „све сами лопови“ којима ретки паметњаковић за порцију чорбе препричава Диму, Конана Дојла, Велса.

У сваком рату идиоти су увек тачни за све. И шта је живот до некаквог трена када у „Прихватном центру“ наливаш пиво у чашу и гледаш пену „како се прво ствара, затим нестаје.“ Уме мајсторски, у приповедним циклусима, има их седам, Вуле Журић да заошија. Да, све наше Итаке су горке и пенушаве, давно нам је то депеширао и Црњански, зар не? Ни не угледаш сатну казаљку, а пред оком ти крилати кос који умире: „И кажем ти, кренула сам да отворим стаклена врата, али тата ме је ухватио за руку, погледао ме строго и рекао да оставим све то како јесте.“ Било је то последње речито сећање ћерке на оца. И нека Стонси и даље стазом уха ходају по квизној приповедној „хладовини чемпреса и магнолије“ Вулета Журића за чађаве мирисе минулог времена.

Приповедни карусел сав је у маскенбалу маскирних, полумаскирних и повратно посуврнутих шињела са еполетама разнородних амблема закотрљаних Романијом и Качаником, наплавно смутно узвитланих Савом и Дрином... То је та „Форензика Итаке“ вазда сиве, а светло осенчене у чежњивим очима Одисеја са повратном адресом која вапи за лековитом травком разума. Да ли очевина епског трага иште сина или усудно зури у мрачно лудило и још мрачнију глупост којој још увек нема ни у наслуту краја. Ветрометина у којој отац иште од мајора погинулог сина да га врати кући, а мајор ће упитно: „Одакле си?“ А отац ће узвратно: „Ту, близу“ и човек показа руком у мрак. И опет ће иза бриљантно приповедних описанија Вулета Журића упитно осванути „још један дан који ће, не оставивши за собом ни најмањи знак да ће се у догледно време променити било шта.“ Чује ли ико ту сабласну шкрипу кола сатанског кочијаша који бичује упрегнуте коње да пуним галопом срљају ка амбису усијаног потопа или је, можда, кројач спрам толико исписаних текстилних библиотека изгубио маказе разума? У свим временима глупости сличе јучерашњим и сутрашњим будалаштинама.

Приповедно усложена лица и када ћуте и када говорно трпе натопљена су тиханим дертом у трезвено невеселим реалијама. Зној и сузе у овим приповедним наплавинама су као некаква шминка зачудно мастиљавих оловака за словне машне на вруће квашеном картону са не баш веселим адресама. Приче Вулета Журића су животни пост скриптум чији слогови опстају и иза смрти, приче упитно загледане у врата и прозоре пред којима су небески утварна раскршћа широке нигдине чијој модрини краја нема, осим варљивих вода и светло умноженог смираја тамо, а негде далеко иза. Тмина на светлости дана, мало ли је?! А на крају свих крајева, у пуној квадратури дана, осетиш колико си горчином трајања жежено стрмекнут да у сопственој утроби камено опстајеш себи самом несварљив као опора и сурова горопад.

Да, свет се полако и сигурно претвара у Прихватни центар са пртљагом душе.

Милутин Ж. Павлов

EUR/RSD 117.5248
Најновије вести