Но, то не треба да чуди: овај педесетдвогодишњак у књижевности је, на овај или онај начин, већ годинама: творац шоу квиза “Pointless” каријеру је почео као извршни продуцент у британским квиз емисијама, креирао је ИТВ игрицу Prize Island, уредник сценарија за BBC One Total Vipeout, а 1999. је креирао и написао ситком “Boiz Unlimited”, као и анимирани ситком “Bromvell High”. Списак квизова и ТВ наступа у којима је био и учесник и водитељ и сценариста и продуцент предуг је за ове редове. Али, све је то доспело у други план када се окренуо писању романа, постигавши невероватан успех и на родном, и на страном тлу, укључујући и тешко пробојно америчко.
Његов књижевни првенац „Клуб убистава четвртком” лансирао га је међу најпопуларније писце крими романа на свету, а Стивен Спилберг купио је права за снимање филма по овој књизи. Озманов други роман, “Човек који је умро двапут”, пред читаоцима је у Србији, захваљујући “Вулкан издаваштву”. У питању је фактички наставак првог романа, али је већ надрастао његов успех. Обе књиге налазе се на првом месту Сандеј тајмс бестселер листе, с тим да је књига „Човек који је умро двапут” постала и други најбрже продавани наслов из жанра фикције икада у Великој Британији. На све то треба додати да се ускоро на полицама књижара у Великој Британији очекује и трећи роман “The Bullet That Missed”, а до тада можемо уживати у авантурама становника дома за старе Елизабет, Џојс, Рона и Ибрахима. Крими трилер прожет је хумористичним пасажима, а оно што га издваја од осталих романа сличног жанра јесте брза радња која се сели из једне сцене у другу, уз сталну опасност да неко од главних глумаца подлегне – што од руке убице којег покушавају да пронађу, што од закона природе. Јер, у првом плану су четири седамдесетогодишњака, чија је биографија је далеко од наивне, али не престају да се брину за своје здравље и унуке, и да мисле о томе како да имају што више задовољства у животу попут пијуцкања вина и међусобног опуштеног дружења.
- Цела моја каријера су заправо формати – каже Ричард Озман - а прави кључ формата је да га учиним познатим, али другачијим, мислим. Моја мама живи у оваквој пензионерској заједници, и када сам био тамо и ћаскао сам са свима, наслушао сам се њихових животних прича. А онда и дошао на идеју да напишем причу о убиству које ће они сами да реше – каже аутор, истичући да је радња књиге нешто попут квизова које смишља, а ликови су фокусна тачка његових романа, не радња по себи. – Имам људе за које последице нису битне, имам људе који занемарују себе, који граде необична пријатељства. Ако имаш све те ствари, знаш да можеш да ставиш било коју крими причу коју желиш испод тога , и људи ће уживати у њој.
Иако је причу засновао на животу у који је имао увид, гледајући мајку и њене пријатеље у дому за старе, то ипак није ни близу неког документарног или аутобиографског дела. Како каже, мама је прву књигу прочитала у паници да јој син није превише открио њен и животе њених пријатеља.
– Она је буквално само читала размишљајући “Хоће ли ми ово донети невоље”. Али, реакција целе те заједнице била је позитивна, зато што су схватили да нико није под лупом. Ја их сликам и као пијанце и као преваранте, не понашам се према њима као према деци. Мислим да су схватили да сам их прихватио као озбиљне људе, али с хумором у исто време. То је лепа комбинација начина на који треба да се схвате – каже писац.
А ако желите да се забавите и насмејете уз авантуре полицајаца у пензији и редовних забадача носева у туђа посла, ту су вам и ситне приче, које се преплићу око оне главне, и показују сву лепоту романа који је пре свега усмерен на људе и њихов дух, љубав према животу и заједништво, и које не може да сломи ни боравак у дому за старе особе.
- Нико није рођен да буде писац крими романа. Пишем о злочину јер сам га читао, и зато што волим да пишем, и зато што волим да пишем књиге које волим да читам - поручује Ричард Озман.
И. Радоичић
