Захваљујући стрипу „Доста је са ћутањем“, сада ће се са овим упознати љубитељи уметности, а након његове промоције крајем прошле недеље у Француском институту у Србији, утисак је да би боље било да се упознају лекари и правници.
- Интерсексуалне су особе са неразвијеним или делимично развијеним такозваним полним хромозомима. Они људи чија тела не одговарају подели на дечаке/ девојчице и мушкарце/ жене. На светском нивоу њих је 1,7 одсто од укупне популације, а тај број је још већи, јер се неке од карактеристика везаних за овај феномен развију касније, најчешће у пубертету, а неке открију још касније – објаснио је Кристиан Ранђеловић, директор Организације за полно и родно варијантне особе „Икс-ипсилон спектрум“, од којег је потекла идеја да се бар део јавности боље упозна са овом темом путем стрипа.
Ранђеловићеву идеју о настанку првог европског, а тек другог светског стрипа о интерсекс или међуполним особама подржао је прво Француски институт у Србији, затим и Гете институт Београд, регионална канцеларија Фондације „Хајнрих Бел“ и „Комуникарт“ Панчево. Идеју је сценаристички обликовао Павле Зелић, за илустрације су ангажоване све познатије „Стрипотетке“, маестралне илустраторке Ана Милојковић, Драгана Радановић, Јана Адамовић и Даница Јевђовић, а издавач је био „Систем комикс“.
- Постоји преко 40 интерсекс варијетета. Стрип претаче приче људи са којима ја радим, едукативан је и може да помогне. Интерсекс заједница је невидљива, лекари ћуте, а често и родитељима препоручују да никоме не причају о томе. То води до зачараних кругова усамљености, ћутања, а ћути се и о интервенцијама по рођењу, неадекватним хируршким захватима који остављају ожиљке и трауме за читав живот – открива Ранђеловић веома интересантну, а готово потпуно непознату причу о делу популације за који нико не зна захваљујући такозваној нормализацији.
- Сви смо ми много више слични, него што смо различити – својеврсан је закључак илустраторке Јане Адамовић, која је илустровала причу „Сви треба да знају шта другарство значи“. У њој, пратимо два пара од којих се један одлучује да пол његовог детета остане недефинисан, а други за хируршку интервенцију и хормонску терапију.
И остале приче носе називе из стихова популарних песама. „Хоћу да знам куда води овај пут мене и живот мој“ је прича о девојци која у пубертету сазнаје да није попут осталих у друштву. Њену борбу илустровала је Ана Милојковић за коју је посебна победа у овом пројекту било то што јој је уважена сугестија да се епизода заврши хепиендом, као и то што је за њен стрип између неколицине понуђених решења визуелни идентитет одабрала група студената комуникологије, која је тако и активно учествовала у едукацији и продукцији.
„Ја само волим патике, патике за трчање“ је прича коју је илустровала Драгана Радановић. Говори о проблемима у одрастању и осамостаљивању у контексту друштвене неприхваћености. Драгана Радановић је навела да је заједно са колегиницама из Удружења „Стрипотетке“ на овај задатак гледала као на истраживачки рад, а не наруџбу да се илуструје готов сценарио. То јој је било најзначајније.
Даница Јевђовић је у епизоди „С оне стране дуге где љубави има у сваком зрну неба“ илустровала причу о брачном пару који тек при покушајима да добију дете открива интерсексуалност и покушава да се избори са низом невоља у вези са тим. Линијом и бојом покушала је дочара сву тежину појаве за коју је тек радећи на пројекту схватила колико је непозната у нашем друштву.
Србија није једина земља у којој се мало зна, а отприлике још мање говори о теми интерсексуалности. Поред уобичајеног питања родбине и пријатеља: „Шта је, дечак или девојчица?“, ситуацију не олакшавају родни стереотипи карактеристични за патријархална друштва. Право изненађење је ипак да се у пракси као што је медицинска, или у праву, које код нас још увек не познаје институт полне неодређености, уопште не обезбеђују услове за ментално здравље и гарантовану равноправност.
Игор Бурић
