У домену научне фантастике Легвинова је, својим романима и краћим прозама из „Хаинског циклуса“ (међу њима су најзначајнији романи „Лева рука таме“ из 1968, „Човек празних шака“, 1974, „Свет се каже шума“, 1976. „Причање“, 2000) као и низом самосталних књига (пре свих изузетним романом „Стално се враћајући кући“, 1985), репрезент сериозне литературе дистанциране од масовне петпарачке, шунд праксе започете између два рата и настављене у првим годинама после Другог светског рата. Њена темељност у промишљању светова и друштвених устројстава на њима, дубоко сагледавање социјално-психолошких последица напретка у техничким наукама али и технологија владања поданицима, удружена са завидном списатељском вештином, донела јој је уважавање литерарних зналаца из тзв. главног књижевног тока што је свакако утицало и на промену генералног става академске критике према научној фантастици као паралитератури.
Упоредо са овим усмерењем Легвинова је писала књиге које припадају епској фантастици односно жанру који англосаксонски писци (први је 1969. био Александар Лојд) и теоретичари одређују као „висока фантастика“ (мада, истини за вољу, не постоји општеприхваћено значење тог термина). Кључно дело Легвинове у овом жанру је цикус „Земљоморје“ који чине две трилогије и низ пратећих прича. Први роман „Чаробњак Земљоморја“ из 1968, уврштаван у „омладинске романе“, задобио је велику популарност те је ушао и у програме обавезне школске лектире. За овим су следили романи „Гробнице Атуана“ (1971) и „Најдаља обала“ (1972). Тек 18 година касније Легвинова се вратила Земљоморју романом „Техану“ (1990) за којим су следила збирка „Приче из Земљоморја“ и роман „Други ветар“ (обе књиге излазе 2001). Последње приче из циклуса су „Одеронова кћи“ (2014) и „Вилин коњиц“ (2018).
Земљоморје је свет прекривен океаном из кога се издиже низ архипелага. Острва насељавају различите људске расе (има и змајева који се крију од њих) на различитим степенима технолошког, религијског и државног развоја. На острвима Земљоморја постоји и функционише магија, она дивља и она култивисана, која се изучава у посебним школама на острву Роук. Неколико је јунака ових дела: Гед, чаробњак са чијим одрастањем, школовањем и делањем циклус започиње, Тенар, његова животна изабраница, Техану, која упркос траумама постаје моћна хероина, млади принца Лебанен који ће израсти у догоочекиваног краља Архипелага, Иријан, ратница и чаробница... Као и у „Хаинском циклусу“ и у делима о Земљоморју, Легвинова темељно промишља како митолошке и архетипске односе и ситуације тако и животе јунака које прати од првих корака (како је то у класичним билдунсроманима) преко развоја и зенита њихових снага и моћи до старења и неминовног свођења животних биланса.
Књиге Урсуле Легвин предмет су помног проучавања бројних теоретичара широм света. Корпусу ових студија прикључује се и монографија „Земљоморје Урсуле Легвин као дело високе (епске) фантастике“ Саве В. Стаменковића (1983) коју је објавио Нишки културни центар. Основ књиге је ауторова докторска дисертација коју је он проширио и ажурирао, синтетизујући досадашња разматрања ове теме (видљива у импозантној библиографији секундарне литературе) и надограђујући их својим тезама. Стаменковић циклус о Земљоморју анализира из различитих визура: након уводних разматрања термина висока фантастика те односа Земљоморја према жанровском наслеђу, пре свега Толкиновим делима, али и савременим делима (нпр. Р. Р. Мартиновог „Песми ватре и леда“), разматрају се карактеристике географије Земљоморја, функционисање магије, религије и митологије на острвима. Развој јунакиња и јунака циклуса посматра се кроз поставке теорије о путу хероја Yozefa Кембела, односно пута хероине из теза Морин Мурдок. Уз примену теорије могућих светова Лубомира Долежала односно „женског питања“ и „женског романа“, фаминистичких и квир теорија, екокритике и имагологије, аутор разоткрива и однос друге трилогије, утемељене на таоистичким учењем о свеопштој равнотежи елемената, према почетној трилогији, препознајући елементе у којима је Легвинова извршила ревизију својих почетних ставова, односно померила дотадашње границе жанра отварајући врата новим идејама и ставовима.
У светлу ових сагледавања, студија „Земљоморје Урсуле Легвин“ Саве В. Стаменковића виспрен је и интригантан увид у серијал о Земљоморју којим се он открива као респектабилно, комплексно и вишедимензионално дело које дубоко кореспондира са најдубљим слојевима искуства устројства људских заједница и њених јединки и коме се свакако треба враћати ради читалачког уживања али и мудрих, трезвених поука.
Илија Бакић
