Управо у релацијама алтернативног, ауторског и андерграунд стрипа креће се и графичка новела „Ја, пацов“ сликара и стрип уметника Бориса Станића (1984, Панчево). Сам наслов сугерише исповедну форму дела (сећајући, наравно, на неколике литерарне узоре „Ја, порота“ Спилејна, „Ја, Клаудије“ Гревса, „Ја, врховни“ Роа Бастоса) што ће бити потврђено ишчитавањем ове нимало ведре новеле. Наиме, „пацов“ је младић изгубљен у недаћама и неприликама сопственог постојања; он је ликовни уметник, без идеја, амбиција и перспектива, који се креће у уским круговима познаника који постају све ужи како поједини од њих одлазе у „бели свет“, читај, реалан живот који не нуди ништа сем одрицања, принудног покоравања рутини свакодневице у којој има мало или нимало радости и креативности.
Пацов је ухваћен у раскораку, с једне стране су жеље, идеје и амбиције (које полако бледе) а с друге спознаја онога што се дешава око њега и није ни налик сновима из младости јер свет није благонаклон ни према коме ко улази у њега па се чини да су сва места „под сунцем“ заузета; све добре опције су запосели неки други а оне преостале не нуде никакве перспективе. Младић који зна да више није толико млад отаљава своје дане на ветрометини између „желео-бих-волео бих“ и „морам“. У тој неодлучности „краде богу дане“, „жица“ ситнину за понеко пиво, слави кад му бака да своју пензију, креће се познатим стазама, колеба да упозна неку девојку... Сетно се сећа дивних дана ране младости, својих маштања о досезању неслућених висина духа до којих је требало да стигне. Зна да протеклих 10-15 година уопште није напредовао, није развијао своје способности. Такође је свестан да овакво животарење неће трајати довека, да му следи потпуни материјални крах, да ће му запленити стан па ће постати клошар. Јасно му је да га околина сматра за ленчугу као што му је јасно да није способан да уђе у корпоративни свет графичког дизајна, нити да може да поднесе стрес и неизвесност самосталног предузетништва. Ипак, у њему и даље тиња и знање о сопственој посебности, о таленту, о неуобичајеним способностима које, међутим, не успева да испољи и реализује.
Свака ситуација у којој се Пацов нађе, било да је то препуни кафић, испијање пива са другом музичарем на степеништу цркве, помагање другарици да утовари продату слику, шетња улицама Панчева, сусрет са псом, пре или касније води у интензивне сеансе самоиспитивања са фаталним закључцима. Чак је и позив пријатеља да се запосли у пекари утопљен у депресивни муљ. Ипак, одлазак на посао у 4,30 откриће, упркос смркнутог лица, неки други свет и, коначно, измамити осмех због празних улица и месечине. На последној слици дешава се преображај (обрнут од оног из Кафкине приче) јер дотадашњи пацов постаје – човек!
Станић уважава традицију алтернативног исповедног стрипа, посебно ону Роберта Крамба у којој се антијунаци са животињским главама крећу убраним беспућима (људских) градова. Но, Станићев цртеж је намерно осиромашен и сведен на невеште скице (којима он повремено супротставља класичнији, пунији цртеж), без поштовања перспективе и осталих ликовних занатских вештина. Таквим поступањем се потцртава и апострофира ментална и физичка беда Пацова и његовог окружена односно њихово пуко опонашање стваног, пуног живљења. Основни приповедни ток новеле није праволинијски већ се у њега мешају и уплићу сјајне епизоде којима се атмосфера дубље и уверљивије дочарава; пар страница на којима се сликама без речи „описује“ пијанство издижу се до чисте апстракције и откривају инвентивног аутора великих могућности. Аутор такође разбија класичну стриповску таблу тако што брише рамове слика и саме табле или редукује број сличица на страници односно наизменично ниже странице са „чистим“ текстом и оне са по једном сликом, пратећи тиме расположења Пацова. Оваква флексибилност у презентовању дела свакако се не може наћи у стрипу класичног усмерења.
Закључимо да је графичка новела „Ја, пацов“ ванредно занимљиво и успело дело које сведочи о неким од кључних проблема младих генерација на овим просторима и да је реализована телентом уметника који заслужује пуну читалачку пажњу и уважавање.
Илија Бакић
