Оцена да је збирка прича Поглед под сукњу света једно од најбољих прозних остварења протекле године није тек ласкава констатација благонаклоних критичара. Спојивши ванредно приповедачко умеће са проницањем у заклоњене делове људске свести, Татјана Јанковић пише с ретким осећањем мере које чини њену кратку прозу отменом, а пријемчивом. Посматрајући живот као „скуп мимоилажењаˮ, а не као низ и „надовезивање почетака на крајевеˮ, ауторка даје увид и у своју аутопоетику. Њена збирка је скуп који обједињује и окупља, а не пуки низ где се свака прича само надовезује на претходну. Настављање на претходнике оличено је, међутим, у нечему другом, у стаменој фигури бабе, и сенци родитеља која наткриљује ћерке. Интимно сведочење о детињству, девојаштву и „женском животуˮ надилази уске оквире личне породичне историје и постаје универзално откриће чудесног у тихим и наизглед обичним животима.
Један од највећих квалитета збирке јесте што жена у прози Татјане Јанковић није мученица. Док је, на пример, у Петријином венцу Драгослава Михаиловића тешка и трагична судбина жене дата уз величанствену оду њеној снази и несаломивости, у новијој српској књижевности женска фигура неретко је сведена на улогу жртве. Суочивши се са потенцијалом трагичног у судару женског са мушким, а посебно са очекивањима средине, ауторка није подлегла помодној потреби да жену у том судару неминовно начини губитницом. Чак и на изазов приказа патријархалне сеоске средине одговара славећи виталистичку енергију села, а не сентименталним жалом за прошлошћу, или пак мрачном пројекцијом сеоског као назадног и деструктивног. То не значи да је Поглед под сукњу света идеалистичка визија жене и њеног места у свету, напротив, ретке су приче које у себи не крију болну жаоку. Јанковићева је вешто избегла да се бол претвори у горчину, преображајем тужног у исцељујуће, али и смешно. Прича о балканском ритуалу дочекивања и испраћања мајстора-водоинсталатера изнимно је духовита, што говори о разноликом тематско-мотивском репертоару и тону збирке, без истрајавања на једном модусу приповедања.
Приповедачке минијатуре, потресне и заносне, како их Мирко Демић описује, имају у себи нечег што голица и провоцира на излажење ван оквира, дајући храброст да се завири под сукњу света. Изостаје зато било какав призвук моралисања или осуђивања, иако је женска сексуалност у књизи обележена збуњеношћу, стидом и „дигнутим носевимаˮ. У причи „Жена на круговимаˮ, нема ничег узвишеног у вези с наставницом физичког, ничег уметничког, што значи да се савремена Ема Бовари не романтизује и не претвара у нешто што није, како би њена недолична сексуалност деловала прихватљивије. Нараторка осећа као важно што је она „на страни животаˮ, и то постаје тежишна тачка целе збирке. У својим језгровитим, прецизним и надасве једноставним, људски топлим записима, ауторка ублажава потребу жене да замишља стварни живот „негде тамоˮ, казујући јој, некада сурово директно, а некада мајчински утешно, да је њен прави живот ту, у несавршеној и предвидивој свакодневици. Да то не значи нужно досаду и несрећу потврђују оне приче у којима јунакиње нису само „посматрачи рингишпилаˮ, већ се, свесно или инстинктивно, одлучују за страну живота.
Џиновска балерина у луна-парку омамљује оне које осећају да су удајом или мајчинством изгубиле своје „право на рингишпилˮ, поставши само „посматрачи светаˮ. Још једна балерина у књизи, међутим, нуди другачију перспективу. У причи „Отац је стара балеринаˮ ћерка памти како отац „није умео да изрази радостˮ. Незграпни покрети тела крију плес, а махање за испраћај меку очинску љубав. Радост, игра и љубав постају тако суштинска обележја и мушког и женског принципа, који се, ако не успеју да се пригрле, никада не сударају нападно и драматично, већ само – мимоилазе. Изванредан стил збирке пружа читаоцу несумњиви ужитак у томе да буде посматрач света скривеног под сукњом. Корак даље је у позиву да се не остане у таквој пасивној позицији: дело Татјане Јанковић трајни је подсетник да треба повратити изгубљено право на рингишпил, право на једноставну животну радост, и достојанствену женственост.
Сања Перић
