Аутентичан звук Хантерса, насталих давне 1987, заснован је на класичном рокенролу са чврстом ритам секцијом и громовитим гитарама, које вешто преплићу хард рок утицаје са непресушном панкерском енергијом као наслеђем мрачних и бунтовних 90-их година на трусној балканској међи, када је овај бенд досегао зенит и утро пут у вечност. Главно обележје њихове матрице је препознатљиво сиров, груб и плачан глас фронтмена и главног аутора Милана Мумина, једног од последњих симбола града који је кроз историју рок покрета изнедрио читаву плејаду особењака моћног уметничког израза, али се сада, праћен културним суновратом, свео на тек неколико преживелих имена која и даље чврсто стоје на давно утврђеним позицијама.
Мумин је у међувремену еволуирао у својеврстан уметнички бренд интернационалне каријере. Осим небројених студијских и ”живих” албума Хантерса, плус један самосталан, његов опус укључује и успешне радове на пољу позоришне и филмске музике (попут Marble Ass Желимира Жилника), мултимедијалне перформансе са Балинтом Сомбатијем који су обишли свет уз незаборавно разбијање телевизора, као и целовечерњи биографски филм Love Hunter у режији браће Бала. Карактером нераскидиво везан за панонску меланхолију, овај уметник је последњих година део живота и каријере преселио у Њујорк, живећи упоредо два сна: родни војвођански и вечни амерички, на извору рок културе којој припада без резерве, и душом и телом.
Концертни простори су одувек били места на којим Лав хантерс дишу пуним плућима, ослобађајући тоне енергије преточене у вишак децибела и разних телесних течности. Тако је било и овог пута у ”Фабрици”, уз напомену да је састав освежен понајбољим новосадским музичарима нове генерације, са виртуозним гитаристом Игором Сакачем, који су класичан Муминов концепт обогатили знатном дозом шарма и енергије младости. Сценом је, наравно, доминирао познати лик под црним качкетом, управљајући парадом вештим преплитањем по изубијаном телекастеру. Начин на који свира права је школа класичне ритам гитаре у рок музици, уз неизоставно одвртање појачала до максимума, чиме овај рокер једино и коначно достиже лично дефинисани зен “до патоса, да се све распадне”.
Први талас освежавајуће иновативних и мајсторски аранжираних нових песама, што је и иначе обележје овог аутора истанчаног слушног апарата, убрзо је заменио сет највећих хитова ране фазе. Распомамљен аудиторијум је тако директно у лице добио овердоуз ”вечних класика”, попут разарајуће ”Сестро, сестро”, езотеричне ”Раме једне жене”, неодољиво разигране ”Радије ћу бити твоја луда” (уз легендарну стару ритам секцију Љубенковић-Јованов), и низа преемотивних балада на челу са ”Човеком бола” и ”Камиказом”. Певајући, плачући и урлајући у исто време, баш као и његов велики узор Ози Озборн, Мумин је превазишао очекивања локалне фан базе и наговестио нове поетске узлете о патњи, болу, (само)уништењу, пропасти и наравно - љубави, до које данас, изгледа, стижу само највештији ловци.
Златомир Гајић
