Фронтмен чувених „Лав хантерса“ део је генерације која је Нови Сад деведесетих промовисала на рокенрол сцени. Није случајно у дану када је 23. октобра додељена награда која је симбол ослобођења Новог Сада у Другом светском рату одржао концерт у Католичкој порти као „први рокенрол лауреат за Октобарску награду“.
Велика је ствар да су ме и кандидовали. Лепо је бити препознат и знати да неко твоју уметност вреднује. У одсуству споменика, или имена улице односно Булевара 23. октобра који се више не зове тако, Октобарска награда је једино подсећање на ослобођење Новог Сада у Другом светском рату и доживљавам је као награду целој мојој генерацији. Јер сам први са те неформалне, неконвеционалне стране ушао међу научнике, професоре и друге лауреате, истиче Мумин.
Иако је дете из адвокатске породице чију част у адвокатури бране отац Александар, познатији међу старосађанима као Бекан, и његова сестра Драгана, Милан је на другој години Правног факултета дефинитивно одлучио да је рокенрол његов живот, не посао, него заиста - живот. Нос да препозна његов таленат, како истиче, имао је недавно преминули новинар РТВ Војводине Лазар Лудошки, њихов некадашњи комшија из Улице Париске комуне и кућни пријатељ.
Не знам да ли сам имао четири године, а на ТВ-у је наступао бенд “The Who” и бубњар је ломио бубњеве, а Пит Таузенд гитаре. Ја сам као хипнотисан гледао тај призор. Лазар Лудошки је рекао мојима: овај ваш ће бити неки музичар! И тачно је тако било. Од првих момената свесности ја сам знао шта хоћу и од вајкада увесљавам и забављам све, наводи Мумин.
Након одласка у Америку Лав хантерси су пасивизирали своју активност, али Мумин је наставио да свира, под својим именом, тачније презименом. Није хтео да се име групе користи док већина првих чланова није изразила жељу да се обнови рад. И тако су се “Хантерси” поново вратили у музичку сферу.
Кад је бенд напустио Марио 2002. године то је било као да ми је неко руку одсекао, као да ме је напустила прва љубав средњошколска. Ја тако емотивно доживљавам чак и дан данас и било какве турбуленције које се дешавају повремено мене ужасно потресу, вероватно зато што сам увек само гледао на добробит бенда. А чим си направио бенд ко да си мини лудницу отворио. То зна свако ко је имао бенд, каже кроз шалу наш саговорник.
Наводи да планирају да издају по сингл са спотом периодично, али и да има материјала за цео албум.
Уз мог сина и супругу и уз овакве Хантерсе сам дуго година пресрећан. Нисам нешто посебно стварао, али имам толико песама на чекању, да можемо цео један албум одмах да снимамо, наводи Мумин.
Музички је највише оставио печат кроз рад групе „Лав хантерс“ чији је оснивач, певач, текстописац и композитор. Међутим, последњих 15 година живи на релацији Њујорк - Нови Сад, где ради као возач у „жутом таксију“. За сада, како признаје, овакав живот му толеришу супруга Јелена и шестогодишњи син Марк. Сваки од два града има своје специфичности које Мумин воли, али на друштвеном плану Нови Сад не би мењао ни за шта. Како каже, већ по слетању на “Џеј еф кеј” аеродром у Америци га “прође апетит”. И Њујорк доживљава као свој град у коме ради, али су дружења знатно ређа и другачија него овде.
Јако је добро да сам на две поле. За мене је добро, јер напросто се добро осећам, искрен је Мумин.
Живећи у Њујорку, схватио је да је сваки трећи Њујорчанин незадовољан стањем у граду, па по томе не одваја ни Новосађане који имају примедбе на то како се и у ком правцу град развија.
Судбина великих градова је да се мењају. Не бих на нож дочекивао ни једног градоначелника, ни једну власт. Све су то људи који раде комплексан посао и воде велики систем, истиче Мумин.
Како каже, задрти је Новосађанин, али и толерантан према свима који су у њега дошли. Није важно ко је одакле, које је националности, важно је само да ли се поштује закон или не.
Маја Гојковић је наша стара кућна пријатељица. Мој и њен отац Мита су друговали, а ја сам одрастао уз њеног ујака Живана Красавца, геометра, предивног човека. Моје деда је био геометар па друговао с њим, па га наследио мој отац, па и ја. Е сад, у политичком смислу по гледиштима Маја Гојковић и ја не можемо бити даље. Међутим, кад сам чуо да ће она бити градоначелница, подсетићу - први и једини пут одабрана гласовима Новосађана, нисам био разочаран, јер сам се цео живот борио да и она може бити градоначелница без обзира на наша дијаметрално супротна мишљења. У том контексту гледам и на Нови Сад. Ја сам тако васпитан да су ми људи а приори добри, а не а приори лоши, или су добри док се не докаже супротно. Не бих помислио да би било који функционер Новог Сада желео лоше Новом Саду, нити сам то негде видео и чуо, или још није доказано, наводи лауреат Октобарске награде за 2019. годину.
Једно од посебних обележја Новог Сада, по Мумину, је култура и културна сцена.
Имамо толико институција, асоцијација, удружења... Толико простора за културу не верујем да постоји било где. И драго ми је да смо најахали на тај талас Европске престонице културе, Европске омладинске престонице. Направићемо инфраструктуру која већ у великој мери постоји. Моје једино питање је шта ћемо кад се заврши то? Ја не сумњам да ће они који воле овај Нови Сад бити на висини задатка да то све у најмању руку одрже, ако не и унапреде, оцењује Милан Мумин.
За себе тврди да је музичар аматер. У Америци је један албум снимио са професионалним музичарима. Албум је лепо звучао, али свирање с тим музичарима му није представљало пун угођај.
У уметничкој каријери окушао се на разним пољима, чак учествовао и у ријалити програму “Велики брат”, глумио у филму “Лав хантер”, а о њему је написана и књига. Међутим, жеља му је да књигу о себи и сам напише и потпише.
Мада људи кажу да сам још млад, али волео бих да напишем мемоаре. Због “богате историјске грађе” то ће изискивати пуно труда и рада. За сада нисам довољно концентрисан за тако нешто, али бих волео да се дисциплинујем и годину-две утрошим за писање једне такве књиге. Познати писци попут Басаре, Теофила Панчића, рекли су ми да писање под старе дане опушта и помаже, закључује лауреат октобарске награде.
Што би рекао велики Роберт Фрип (музичар, оснивач групе “Кинг Кримсон”), “професионални музичари дилују с бизнисом. Музичари дилују с музиком”. Ако је наш узвишени циљ да служимо тој музици, ми морамо да се жртвујемо и не постанемо професионалци, наводи Мумин.
Истиче да је рокенрол данас у нашој земљи готово протеран са мејнстрим медија, а млади махом слушају неку другу музику.
На рокенрол гледам као на неку класику. Мало људи слуша, прати и посећује, али то ми се допада. И треба да буде нека елитистичка музика. Жао ми је деце шта данас слушају, али нека праве своју будућност. Ми смо се борили колико смо могли тих турбулентних деведесетих. Био је то веома креативан период и доста су нас деведесете оплемениле. Али не треба сада нешто тако драгоцено, не само музички, да буде сад на изволте. Елитистичка култура, права култура не сме бити комерцијално маркетиншки конципирана. А рокенрол ће преживети, закључује Милан Мумин.
Александар Савановић
