Премда је у (западном) свету пракса логистичког удруживања стилски, генерацијски и приватно блиских џез музичара/ки и својеврсног брендирања тих колектива одавно присутна и даје завидне резултате, код нас је тек пре неколико година заживела на прави начин.
За то су заслужни пре свих бубњар Лав Ковач, басиста Марко Чурчић и саксофониста Предраг Окиљевић, који су одлично разумели не само неминовности, већ и предности дигиталне издавачке ере. А то је пре свега могућност логистички једноставног и финансијски незахтевног издавања великог броја албума, односно ничим ограничених варијација постава, off пројеката, соло албума, без императива тржишног успеха или поштовања динамике пословања традиционалних издавача. Из такве стваралачке слободе рађају се дела различитог квалитета, али се и померају границе ауторског израза те долази до неминовног и сталног напретка.
Кључни бенд етикете Хорз је Dragon's Fuel, чију окосницу чине управо горе наведена тројица музичара (уз саксофонисту Воју Савкова, кога је у последњој инкарнацији мењао Душан Петровић, те Ивана Бурку на вибрафону и маримби). Својевремено је као специјални гост са њима свирао и гитариста Алберто Миорин. Чиме коначно долазимо до поставе Палм, коју на истоименом деби албуму чине Лав Ковач, Марко Чурчић, Предраг Окиљевић и Алберто Миорин. Бенд најављује да ће ускоро наставити рад без овог гитаристе као специјалног госта, као и да ће већ за који месец објавити нови албум у трио формацији, која ће започети концертне активности.
Ако су ове персоналне претумбације можда и одвећ конфузне за праћење, на плану музике је ситуација нешто јаснија. Dragon's fuel је током година еволуирао од младалачки полетног и енергичног састава са упориштем у новом британском алт-рок-џезу, до веома нијансираног, мелодичног и суптилног израза на беспрекорно продуцираном издању Фрушка џунгла. У том кључу треба посматрати и албум групе Палм – као наставак својеврсне аудиофилске линије стваралаштва новосадског трија окренуте онима који музику воле да слушају посвећено, у контролисаним кућним условима и на (по могућности) квалитетним аудио уређајима.
Ако изузмемо уводну композицију Биллоwс са нешто слободнијом ритмичком структуром, односно Окиљевићевом и Миориновом разградњом конвенционално лепе носеће теме, остатак албума махом звучи као да долази из алтернативне, индие сфере. Структура и свеукупни сензибилитет већине нумера су блажено неоптерећени џез конвенцијама и импровизацијским концептима, док су у фокусу лепе мелодије, атмосфера, емоција, са упориштем у независној поп и рок музици од деведесетих до данас.
Зависно од тога да ли сте бумер, миленијалац или Ген З, кретаће се и асоцијације на разноразне бендове, од краљева cool лежерности Morphine све до звучне подлоге преко које можете замислити деликатан вокал Дуката из Stray Dog. Гитариста Алберто Миорин ће ту и тамо зазвучати као Nels Cline, његов колега по инструменту кога подједнако славе и алтернативци (на конто рада у бенду Wilco) и љубитељи његовог ауторског (авангардног џез-рок) стваралаштва. Премда у складу са спорим и средњим темпом албума, у веома избалансираном миксу својим конзервативним боса нова шмеком једино одудара композиција Alberto's.
Четворица врсних импровизатора своје свирачке квалитете су овде ставили у сврху музике, врло пажљиво дозирајући класичне џез солое тако да не преотму водећу ролу. Финални производ би се могао окарактерисати као мали кућни албум, баш као што мали независни филм често носи позитивну конотацију спрам раскошнијих продукција или холивудског спектакла. Таква остварења неће добити ни Оскара ни Златну Палму, али ће изазвати лепе емоције сензибилисане публике. Баш као и Лав, Пеђа, Марко, и Алберто.
Никола Марковић
