Технички поуздано, музикално фразираање, леп и избалансиран звук, богатство динамичких нијанси и тумачења која су осветљавала прави карактер одабраних композиција, те у целини уверљиво и ангажовано предавање, биле су карактеристике комплетне фестивалске вечери.
У улози уметничког вође и солисте, овога пута је био виолиниста Јожеф Жига, некадашњи студент Факултета музичке уметноти у Београду у класи проф. Ферн Рашковић, од 1997. заменик концертмајстора Државног оркестра Брауншвајга и уметник разностране међународне каријере. Већ у антологијском делу Арканђела Корелија, Кончерту гросу у ге-молу, оп 6, бр. 8, познатом под називом „Божићни“, приказали су хомогену и сливену, добро избрушену сонорност и много осмишљених интерпретативних детаља, до краја дела уверљиви и прецизни у смењивању племенитих гудачких потеза и брзих фугираних одсека.
Уследиле су две виртуозне, репрезентативне композиције виолинског солистичког репертоара, обе из пера Ђузепа Тартинија, такође фасцинираног ге - молом, понуђене у верзији за виолину и гудаче, у којима је водећу партију свирао гост из Немачке, уметник племенитог тона и сигурне технике, по којој су чувени и „Ђавољи трилер“ и „Напуштена Дидона“. И управо такве особине, бриљантност извођења и прекрасан тон морају се изразити у обе сонате, у чијим се сферама преплићу барокна моторика и узастопно секвенцирање, с префињеном елеганцијом рококо стила, класицистичком хомофонијом и раноромантичарском инспирацијом.
Велика концентрација свеукупног музичког проживљавања (иако је виолиниста био доста загледан у партитуру испред себе), учинили су да композиције буду доречене, а претходни заједнички рад с оркестром очигледно довео до уједињене енергије. Тако су ефектност и ангажованост, а у другој сонати и елеганција и испеваност, као и меланхоличност извођења, пођеднако обузимали и ансамбл и задовољну публику која их је нештедимице акламирала.
Музикалност и усвираност гудача, интензитет и изражајност, одлична комуникација између група и међусобно ослушкивање, достигли су високи уметнички узлет у другом делу вечери, најпре у Трећем бранденбуршком концерту у Ге-дуру Јохана Себастијана Баха (с тројицом гудача у свакој групи, контрабасом и чембалом). У граници постављених задатака, Гудачи св. Ђорђа остали су и у Старим песмама и играма (трећој свити из 1932, јединој писаној за гудачки ансамбл) Оторина Респигија, у којој композитор транскрибује низ тема аутора 16, 17. и 18 века.
Управо у споју сериозности и ведрине, оркестар је с великом експресијом и тонским интензитетом преносио непролазни шарм и вредност тих остварења, дајући ефектни завршни печат обележавању своје 25-годишњице. Смишљеним избором из свог репертоара, и без програмског експериментисања, али и музицирањем испуњеним посебним емоцијама, назначили су да улазе у нову етапу рада, у којој ће нам, сигурни смо, пружити још много узбудљивих уметничких тренутака.
Марија Адамов
