– Цела година нам је у знаку јубилеја и сваки ће концерт имати скривени „генетски код” – открива у разговору за „Дневник” вилончелисткиња Тимеа Калмар. – Пре неколико година спремали смо се за завршницу пијанистичког Меморијала „Исидор Бајић“, на којем су финалисти требали да се покажу и у свирању уз гудачки квартет. И Рита Кинка је била толико љубазна да нам помогне у припреми дела које до тада никад нисмо свирали, Франковог Клавирског квинтета. Одвојила је од свог слободног времена и пробала с нама да бисмо ми биле спремне за такмичење. Заправо, Рита је увек била ту уз нас, не само као колега, него и у смислу искрене људске подршке. А да и не говоримо о њеним уметничким, извођачким квалитетима. Али тек 2019. нам се испунила давнашња жеља да с њом и наступимо на концерту. Било је то вече бескрајног задовољства заједничког музицирања. И сада, када смо почеле пробе за овај вечерашњи концерт, признајем да сам с усхићењем помислила: Она је сад већ наша.
Квартет ТАЈЈ приредио је први концерт 27. октобар 1997, а чињеница да већ четврт века делује у истом саставу представља реткост и у светским оквирима, док је апсолутни раритет на нашим просторима. По Тимеиним речима, основа тако дуговеког креативног заједничког рада крије се у чињеници да су све чланице квартета у уметничком и извођачком смислу апсолутно равноправне. За њих је то једини прихватљив начин размишљања...
– Почеле смо да градимо наш квартет још као студенткиње, заједно смо напредовале, училе једна од друге. Уосталом, и само име квартета је настало од иницијала наших имена. То већ говори о равноправности. Није тајна да се многи светски ансамбли зову по, рецимо, првом виолинисти. И онда се зна да је он алфа и омега а да се остали чланови окупљају око њега. Код нас је филозофија сасвим друга. Ја сам „вођа“ (смех) само и искључиво када је реч о неким организационим питањима, јер бесмислено је да, на пример, све четири водимо рачуна о штампању плаката и сличним стварима. Али у оном уметничком погледу, све смо апсолутно равноправне. Јер квартет је за нас заједничка творевина. То је нешто што свима припада. Нас четири тако доживљавамо камерну музику. Иако се по неким ставовима или приступима потпуно разликујемо, ту долазимо до толеранције, прилагођавања, истраживачког рада... на темељу којег се онда долази и до заједничког звука, заједничких решења. Често и нисмо све четири сагласне са одређеном идејом, чак се дешава да на неку, рецимо, фразу свака од нас потпуно другачије гледа, али имамо златно правило да се најпре све испроба. Најважније је то да на крају уопште није битно ко је иницијални „власник“ идеје, већ да се искристалише оно што најбоље звучи.
Свечарски концерт квартета ТАЈЈ најављен је за 21. мај, у новосадској Културној станици „Свилара”, када ће се на репертоару наћи и једно дело младог композитора изабрано на темељу отвореног јавног конкурса, који је квартет крајем прошле године расписао у оквиру пројекта „Voces Intimae”, чију је реализацију подржала Фондација „Нови Сад – Европска престоница културе”. Идеја је била да се на овај начин младим ауторима отвори простор за директан контакт са реномираним гудачким квартетом уз могућност праизведбе њихове композиције.
– Након што су пристигле пријаве, 13. марта смо одржали тзв. јавну читалачку пробу и мајсторски курс, заједно са композиторком Александром Вребалов. Мислим да је то било веома драгоцено, јер су млади аутори могли да чују радне верзије својих композиција и да добију одређене сугестије, како нас извођача, тако и светски признатог композитора. На крају смо одабрали композицију Марка Дулића „Catacombs Beneath for Fortress” и одсвираћемо је тог 21. маја на Гала концерту којим се завршава пројекат „Voces Intimae”. Иначе, наша гошћа на том концерту биће месоцопранисткиња Јелена Кончар, с којом ћемо извести Респигијев „Ил трамонто”. На програму ће такође бити и Вердијев Гудачки квартет. И ту се такође крије „генетски код” с почетка приче, будући да смо нас четири веома повезане са Опером Српског народног позоришта, у чијем оркестру смо све радиле у једном тренутку и заиста имамо дубоко поштовање према тој кући.
Чланице квартета ТАЈЈ су трајност заједничког рада „обезбедиле” и својеврсним заштитним механизамом. Наиме, од самог почетка су се придржавале још једног златног правила, а то је да се годишње једном раздвоје на месец дана. И то је обично било преко лета, јер док су биле студенткиње новосадске Академије уметности, девојке које су биле „са стране” одлазиле би свака у свој родни град. А након тога, када су већ све поставиле темеље својих живота у Новом Саду, одлучиле су да ту „традицију“ наставе.
– Наравно, то је само једна страна приче. Друга пак страна је та да ми заправо никада и нисмо онолико свирале колико смо желеле и реално могле. Воља је постојала, жеља свакако, знање се годинама акумулирало... те смо често биле и незадовољне, јер смо се осећале неискоришћено. Али, с друге стране, поједине пројекте нисмо ни прихватале, јер би то значило одступање од приступа којем смо од почетка верне. Веома смо, наиме, поносне на чињеницу да нас препознају као ансамбл на који итекако може да се рачуна. Јер, када се договоримо о неком програму, зна се да ће то бити беспрекорно навежбано. Заиста нисмо квартет који након две, три или пет проба припреми неки пројекат, већ ми то поштено урадимо. Све четири имамо чврсте и јасне захтеве, идеје, мисли, цепидлаке смо, у оном позитивном смислу. Ништа не дозвољавамо да прође „онако“, у стању смо да се буквално око једне ноте, фразе, такта... расправљамо, смислено, конструктивно, наравно поштујући партитуру композитора, а све у жељи да нам сваки детаљ потпуно легне. Јер ђаво је у тим детаљима, а доћи до заједничког израза, до јединствене уметничке идеје четири јаке индивидуе, то значи и компромисе, и одрицања, и разумевање, и поштовање... Не може све то с три пробе.
У раду самог квартета током протекла два и по десетлећа Тимеа Калмар препознаје три епохе. После уводне, када су истраживале и свет гудачких квартета али и себе, уследила је друга у којој је њихов фокус био на савременим делима. Трећа епоха, својеврсна “модерна ренесанса” квартета, везана је за протеклих пет година. Спонтано су се у том раздобљу ТАЈЈ-овке вратиле “коренима”, односно класичном репертоару за гудачки квартет, мада и даље посвећују велику пажњу стваралаштву 21. века. Осим тога, својим педагошким радом помажу и подржавају младе извођаче и камерне саставе, као и композиторе који су још студенти, али их занимају тајне камерне музике.
– Почеле смо да радимо у време када и није баш на сваком кораку могао да се чује гудачки квартет. Нисмо имале никог у близини ко би могао да нам каже „како се то ради“, док су наше фонотеке и нототеке биле веома сиромашне тонским записима и нотама. Уосталом, за први концерт смо буквално сецкале партитуру да бисмо направили штимове. Још се добро сећамо наше радости када нам је Нађа, сестра Јелене Филиповић, донела комплет Бетовенових ЦД-а у извођењу Албан Берг квартета. За нас је то било истинско злато. У међувремену су се околности драматично промениле. Тако данас једним кликом можете да дођете не само до нота којег год желите композитора, него чак до штрихова највећих ансамбала. Наравно да то не радимо, али је чињеница да технологија све то даје „на изволте”. Оно што је пак нама технологија пружила, то је могућност да сагледавамо ширу слику. Али мислим да у свему ипак било кључно искуство, односно управо чињеница да се са сваким новим делом, са сваком новом пробом, сазнавало нешто ново, да се истраживало. И онда је природно да смо ми за протеклих 25 година превалиле тако велики пут од тачке А из које смо кренуле до тачке Б у којој смо данас. Ко се озбиљно, истински посветио извођаштву, како је строг према другима, тако је, па можда још и више, строг и према себи. Чињеница јесте да име нешто значи после 25 година, али уметник због себе не сме да спушта лествицу, због себе треба да настави да учи, ради, истражује... И онда то није оптерећење, већ увек и изнова наклон уметности, у нашем случају и наклон пред заједничким радом.
Касније, током лета, у плановима квартета ТАЈЈ су концерти на фестивалима Котор арт и Мокрањчеви дани у Неготину, с тим да би крајем маја требало да са Ритом Кинком свирају и у Врању и Нишу.
– Велики рођендански концерт смо оставили за септембар и новосадску Синагогу. Е сад, како је ред да слављеник има неку жељу, ми смо пожелеле да тада свирамо заједно са – тамбурашким оркестром. При томе морам да признам да то није оригинално наша идеја. Наиме, на прослави пола века Музичке омладине Новог Сада, музиколошкиња и наша дугогодишња пријатељица Јованка Беба Степановић приметила је сјајан однос који смо оствариле са тамбурашима, и са одушевљењем је рекла како би било добро да једном... И то нам је остало као неки сан. Али снови се остварују ако радиш за њих. У међувремену смо упознали неке нове клинце и пожелели смо да управо тај наш рођендански концерт буде синергија Тамбурашког оркестра „Велос”, који чине студенти наше Академије уметности, чувених тамбураша Данила Нинковића и Зорана Јанковића као солиста и – нас. Наизглед судар светова, али заиста желимо да видимо како би се могли укомбиновати гудачки квартет и тамбурашка музика. Наравно, живимо у таквим временима да о свему овоме говоримо само као о плановима, чија реализација умногоме зависи од тога да ли ћемо за њихову реализацију добити материјалну подршку. Конкурисали смо на више места, па, видећемо... Искуство нас учи да верујемо само у оно где видимо одштампане и залепљене најавне плакате.
М. Стајић
