У сусрет празницима, а након два веома успешна наступа у Новом Саду, ова млада, али врло успешна и талентована певачица из Црне Горе, за наш лист најављује две нове песме. И оне ће бити испуњене родољубљем и традицијом. Иначе, „Весели се српски роде” је Даница написала са супругом - свештеником цркве светог Димитрија на Крушевцу Иваном Црногорчевићем, са којим има четворо деце. Стихови ове нумере певају се „од Призрена до Румије”, како и казује део текста.
У интервјуу за „Дневник” Даница Црногорчевић открива шта ју је, иако је врло млада, привукло духовној и традиционалној музици и колико је, уопште, тешко данас савременом човеку приближити ту врсту музике, која чува културно наслеђе ових простора. Како нам је рекла, пре свега, пресудно је васпитање, које су јој уткали њени родитељи.
– Поштовање, љубав и према вери, цркви и традицији. Духовну музику сам слушала и певала од малена. Одлазак у цркву, присуство на веронауци, појање на Светој Евхаристији. А врло добро се сећам када ми је мој отац куповао дискове са духовном и традиционалном музиком различитих поднебља. Иако сам била врло мала одмах ме је то привукло и већ тада сам учила песме на другим језицима, како духовне тако и традиционалне. Касније је та моја љубав сазревала и на крају се кроз мој таленат певање показало као животни позив – рекла је на почетку интервјуа Даница Црногорчевић.
Шта мислите, зашто се исказивање љубави према сопственој држави, народу и традицији неретко сматра патетичним?
– Нажалост, наше доба је време када су многе праве вредности изгубиле у јавности место које им припада, те се они који знају ко су и одакле су и који на том темељу граде идентитет своје личности гледају с висине од оних који следе пролазну и јефтину моду садашњег тренутка. Но, таквог човека нимало не треба да буде срамота, јер је он биће утемељио на чврстој основи, а они који трче за шареном лажом тренутних булеварских вредности сутра ће с истим жаром те вредности да газе, трчећи за неким другим, које ће тада бити у моди. А он ће имати своје лице чисто и без икакве вашарске маске, преносећи својим потомцима залог његових предака.
Да ли Вас је успех изненадио у времену аутотјуна и комерцијалне музике на домаћој сцени?
– Усрећило ме јесте јако, а није ме много изненадило с обзиром на то да сам се суочавала са лицима људи пуних суза и јаких емоција у току мог певања акапела. Човек увек тражи природу и нормалност, ма колико је негирао и гурао од себе. То је оно што остаје и што не може проћи, јер човек као Божије биће у себи носи здравину и она је непролазна и вечна.
Да ли је тешко живети и васпитавати децу у складу са традиционалним вредностима који се заснивају на пожртвованости у свету у којем се награђује егоцентричност и безобралук?
– Велика је то и непрестана борба. Много је тешко и исцрпљујуће због тога што само мали пропуст може да се одрази доста дубље. Са децом је потребно да им будете посвећени 24 часа, да им дате себе, а не мобилни телефон. Да добро будете свесни и да посматрате своје поступке, јер ће они те исте понављати. Да деца имају оца и мајку, а да Христос буде међу њима. Када ваша деца изађу из оазе љубави и мира које осећају код своје куће, где највише бораве, онда неће бити проблема да се одупру другој деци која око себе шире нешто друго, можда ненамерно, али ипак безобразлук, себичност и неваспитање. Ваша деца ће на то гледати као на нешто чудно, ненормално и страно.
Будући да сте мајке четворо деце како бисте охрабрили младе који страхују од тога да су деца превелика обавеза?
– Не сматрам децу као „обавезу”. Деца су дар са којим много лакше пролазимо све проблеме које имамо у животу! Деца су благослов, срећа...
Владимир Бијелић
