ИНТЕРВЈУ ВОЈИСЛАВ ПАНТИЋ, ЏЕЗ КРИТИЧАР Музика слободе и чуда

Као сјајан увод у главни програм 21. издања Новосадског џез фестивала, који почиње у четвртак, вечерас ће у 19 часова у Културном центру Новог Сада бити промовисана књига Jazz Face Војислава Пантића.
Vojislav Pantić, džez kritičar Foto: Ivana Čutura
Фото: Војислав Пантић, џез критичар Фото: Ивана Чутура

O њој ће, поред аутора, говорити и Анђелко Малетић, Петар Јањатовић, Пеца Поповић и Витомир Симурдић. Најпознатије име домаће џез критике у овој је монографији, објављеној под етикетом “Далас рекордса”, одабрао 46 интервјуа које је у протекле безмало три деценије урадио са великанима светске и домаће сцене, од Кларка Терија, Енрика Раве, Џоа Завинула, Дајане Ривс, до Душка Гојковића, Миће Марковића, Лале Ковачева…

Када сам пре четири године, уочи отварања Новосадског џез фестивала, разговарао с Душком Гојковићем, легендарни трубач није крио незадовољство што многим младим џезерима недостаје “личност”: “Научили су инструмент, читају ноте, али када им ми старији понекад држимо радионице, покаже се да већина њих заправо зна само десетак ствари, и то по правилу новијих, од Колтрејна па нагоре, а да ништа пре тога нису слушали. На крају од стотине њих све дође на три–четири, који стварно свирају добро, имају талента, ритма, имају увце, али и персоналити”. Читајући Јаж Фаце, стекао сам утисак да су управо “личности” тих великана у фокусу Пантићеве књиге...

– Личност је карактеристика сваке музичке изузетности – појашњава Пантић за „Дневник“. – Чарлс Лојд, Сем Риверс, Џо Завинул, Мајкл Брекер, Марија Шнајдер, Бред Мелдау или Мери Халворсон не би ни дошли до нас да се из свог окружења нису издвојили својом изузетношћу. Њихове приче су занимљиве онолико колико је узбудљива њихова музика. Њихова мудрост непрестано прожима музику и зато им се враћамо, откивајући нове моменте који нас учине срећним. Наслов књиге Јаж Фаце и јесте језичка игра речи: на енглеском означава лице џеза, као и џез личност. На српском би то било оно „баш си шмекер, лик“, што је био и један од критеријума у избору „фаца“ за књигу.

Фото: Насловница књиге Jazz Face,Војислава Пантића Фото: промо

Откривајући себе, додаје Пантић, свака од тих „фаца“ истовремено открива мноштво малих епизода као додатак њиховој чудесној музици.

– Лојд се инспирише цврчцима у врту, Риверс се сећа како је чувени њујоршки џез лофт рентирао од маме Роберта Де Нира, Брекер прича о вежбању кларинета у канти за ђубре, Завинул о рекама које се никад не враћају, Шнајдерова о застрашујућој инспирацији атомским склоништем у подруму куће, Мелдау филозофира о Новалису, Халворсонова о фрци да јој неко не украде ташну док свира. Сматрам да управо такво брушење џез фаца на крају дана читаоца мора да води до истраживања њихове музике. Иначе, не мислим да наши млади музичари немају личност, напротив. Поготово не мислим да је изградња личности пропорционална броју џез нумера које сте научили од Колтрејна па на доле. Српски џез је у овом тренутку на свом историјском врхунцу баш зато што су уметници попут Дејана Илијића, Маје Алвановић, Лава Ковача и Ненада Василића, или бендови као Fish in Oil, Николов-Ивановић Undectet, Hashima i Schime Трио одлучили да прикажу своју личност, а не копију џеза из енциклопедије. Велики сам оптимиста да ће баш они једног дана бити јунаци неке сличне књиге, моје или неког млађег аутора.

Низ домаћих џезера направило је светске каријере – разговоре са некима од њих сте и уврстили у своју књигу. Може ли се извући некакав најмањи заједнички именитељ? Да ли је то, рецимо, чињеница да је “стара” југословенска џезерска гарда заправо умногоме подсећала на “изворне џезере”, јер су стасавали “по слуху” – то што су свирали Елриџ, Гилеспи или Сачмо морали су сами да савладају, углавном слушајући радио, ређе плоче, тек ту и тамо по нотама које су добијали у Америчкој читаоници у Кнез Михајловој?

– И јесу и нису. Приче Душка Гојковића, Миће Марковића или Лале Ковачева заиста евоцирају романтично време рађања џеза на Брдовитом Балкану, али међу петоро српских јунака Јаж Фаце Душко је завршио Беркли, соло каријеру започевши тек када се вратио из Америке, Мића је први дипломац Џез академије у Грацу, коју је потом похађао највећи број наших истакнутих џезера, Бојан З је завршио ЦИМ у Паризу, а Ана Поповић студирала у Ротердаму. Верујем да би и Сачмо и Дизи и Елдриџ ишли у школе да их је у њихово време било. Кад, пак, сагледате каријере актера књиге, ипак се већина врло озбиљно школовала, али су школска знања и искуства умели да удену у развијање сопствене креативности. Мислим да њихову изузетност чине три ствари: слух, занат и идеје, те да у модерно време, које нас ипак све највише занима, једно без другог и не може.

Где је у данашњем џез кординатном систему “балканско музичко наслеђе”, коју су многи овдашњи џезери–печалбари собом понели у бели свет, те специфичне хармоније, разбијена ритмика..? Да ли је, да парафразирам Бојана Зулфикарпашића, оно већ помало израубовано претераном (зло)употребом?

– Не слажем се са тим. Баш Бојан је, рецимо, са Амиром Медуњанин нашао нови извор истраживања унутар фолклора, Дејан Илијић је узео само један такт „Тамо далеко“ да направи оду Рамонди Сербици, Ненад Василић је фолклором надахнуо сопствене музичке фантазије, а Срђан Ивановић, са Blazin Quartetom и са Владимиром Николовим у Undectetu планетарно су тријумфовали узимајући Балкан само као један од бројних екстракта у стварању занимљивог музичког мелтинг пота. Умереност је врлина нове генерације наших џезера и зато им је пут ка звездама отворен.

Иако је џез заправо прилично млад, он ипак има велики број митова и још више легенди. Неки од њих су своје место нашле и у „Jazz Face“. Постоји ли одређена доза треме када се разговара с таквим фацама, или је са Кларком Теријем, Албертом Колинсом, Петом Метинијем или Џоем Завинулом неупоредиво лакше разговарати него са неком рок–звездицом, јер је – бар се тако чини – џез породица много мање оптерећена сујетама?

– Постоји трема и кад разговараш са почетником и против ње се најбоље бори добром припремом интервјуа, преслушавањем бројне музике или читањем доступних текстова. Ако говоримо о сујети, или (боље) израженијем егу, не мислим да су џезери њих лишени, нити мислим да је то лоше, а у случају нпр. Џоа Завинула је и бескрајно симпатично. Но, то је дубоко у трећем плану у односу на друге вредности – већина тих великих фаца само жели да им буде пријатно, и тако се са саговорницима и опходе.

Готово су подједнако у „Јаж Фаце“ заступљени врхунски амерички и европски џезери. Где је највидљивија разлика између прекобарског и континенталног џеза? Стил, комерцијализација, дискографија, концерти..?

- Мислим да је одавно више нема. Европски јунаци књиге Јаж Фаце Енрико Рава, Јоаким Кун, Томаш Станко или Анри Тексје трасирали су континентални пут у џез поштујући америчке корене, али и укључујући европску класичну и фолклорну традицију и баш тим средствима успели да ову музику учине глобалном, па и да јој удахну снажан нови ветар у леђа. Заправо, европска џез сцена инспирише на посебну књигу која би њима била посвећена, о чему ћу свакако размишљати у будућности.

„Ако ме питаш шта је џез, никада нећеш сазнати“, рече једном Луј Армстронг. Ипак, може ли се одговорити на питање – шта је данас џез?

– Музика слободе и чуда. Тако је описује Чарлс Лојд – боље од сваке музиколошке дефиниције.

л Владислав Томанић тврди да полако нестаје рупа која је почела да се ствара током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, “када су Битлси, рок и поп гурнули џез у запећак”. “Поново пуно младих људи у Европи, Америци, Јапану… долази на концерте и слуша џез, бави се џезом”.

– Да је шездесетих стварно отворена „рупа“, књига ЈJazz Face изгледала би сасвим другачије. Управо су тих година Мајлс, Колтрејн и Шортер извели најкреативнију револуцију у овој музици, а многи јунаци књиге – међу којима Чарлс Лојд, Елвин Џонс, Чарли Хејден, Дејв Холанд, Џо Завинул, Марковић, Гојковић и Ковачев – доживели своје звездане тренутке. Битлси, заправо, нису гурнули џез у запећак, већ су га, тврде моји саговорници – Гери Бартон, Мајкл Брекер, Џон Скофилд, Пет Метини, Бојан З – надахнули. А Чак Бери је инспирисао Џона Аберкромбија, Бич Бојси Чарлса Лојда, Фил Вудс је свој најбољи соло одсвирао код Билија Џоела. Џез и рок нису гране различитог, већ истог дрвета, ако причамо о врхунским креацијама у оба жанра. Џез је био „музика тренутка“ једино двадесетих година прошлог века, а потом је заузео своје стабилно место у популарној култури, мало, али довољно велико, и никад га није изгубио – можда баш и зато што је успео да мења себе.

Каква је у том смислу ситуација у Србији? Живи ли џез и мимо фестивала?

– У Србији је ситуација релативно светла. Креативни џез живи ван фестивала на албумима наших сјајних младих састава, као и у годишњим програмима институција попут београдског Дома омладине, новосадског ЦК 13, крагујевачког СКЦ, Културног центра Панчева. Класичне клубове, на жалост, креативни џез не занима, пошто им креација ремети промет пића и ића, али то је већ прича за неку другу прилику. 

М. Стајић

EUR/RSD 117.5124
Најновије вести