Славни Шерингов ученик прославио је родни Београд широм света! Његова виолина била је препознатљива чак и кад није свирао на славној Гварнеријусовој из 1754, јер је имала посебну звучну обојеност колунџијевског виртуозног замаха у споју са потпуно чудесним емотивним набојем. Данас Колунџија са преко четири хиљаде одржаних концерата свира зрело, посвећено и даље заљубљено и у музику и у виолину и у бројне композиторе и епохе у којима су стварали. Воли да дан започне Баховом музиком која је својеврсни његов „Оче наш“, са којим поздравља нови дан и отвара нова музичка путовања у која ће се отиснути.
У Замку културе у Врњачкој бањи интерпретирао је Виталијеву Чакону у раскошном руху полифоних барокних варијација, маштовито обрађујући једну тему кроз нове одразе контрапунктског и мотивског рада. Представио је и омиљене композиције Камија Сен-Санса, Хаванезу и Интродукцију и Рондо капричозо (својеврсни његов заштитни знак, коју је свирао широм земног шара) – високо артистички, темпераментно и професионално. У сали без клима уређаја не дозвољавајући ни за тренутак да прсти склизну, певао је виолином – као у Дисовој песми („Ја и виолина“), са чежњом и страшћу својих зрелих година.
Његов клавирски сарадник био је млади Никола Зарингер, носилац бројних националних и међународних награда чији је талент маестро Колунџија препознао још док је Никола био студент и отворио му врата своје Установе културе „Гуарнериус“ (чије је трајање већ стекло пунолетство) омогућавајући младим уметницима наступе у жељи да и њих запази неки савремени Шеринг, да их препозна и представи свету. Племенитост Колунџијиног музицирања има исто тако племенити одраз и у оснивању и трајању „Гуарнериуса“.
Гордана Крајачић
