Кетрин Финч и Секу Кеита у Галерији матице српске

Галеријом Матице српске, сутра у 20 часова ће се на Номусовом концерту разлећи звуци харфе Кетрин Финч и коре Секуа Кеите, који ће изводити музику необичног споја велшких и сенегалских традиционалних мелодија, те импровизација овог дуа.
galerija matice srpske, blucic
Фото: Дневник (Б. Лучић)

Они ће представити нумере с њиховог другог заједничког албума објављеног прошле године под називом “Соар”. Музиком на овом ЦД-у они “испитују теме миграције и путовања, емоционалног и физичког, и настављају своје храбро истраживање у успостављању паралела и разлика између два инструмента и различитих култура.” Нови ЦД, који ће представити на Номусу, Кетрин Финч описује као “Надахњујући. Срећан. Другачији. Опуштајући.” Наслов „Соар“ (у преводу: „Узвинути се“ или „Летети високо“) је, по њеним речима, “моћан симбол онога што нам је свима преко потребно: полета и слободе.”

„Наш први албум био је толико успешан да смо се бринули шта ће се десити с другим. Дуго смо се предомишљали, како даље. Срећом, други албум превазишао је први, много нас је то радовало! Овог пута имамо још више прича везаних за песме, додали смо и глас. На публици је да зажмури и путује са нама“, поручује Секу Кеита у интервјуу Зити Калманди, који данас важи за истинског виртуоза на кори и још неколико инструмената.

Постоји нешто у звуку харфе, лире, коре и осталих жичаних инструмената што, по мишљењу Секуа Кеите, дотиче наше душе на веома непосредан начин.

„Долазим из средине која звук харфе повезује с анђелима и осталим натприродним бићима. Увек сам се борила против те идеје, уопште ми се није допадала. Ја сам хтела да будем оштра и јака“, истиче Кетрин Финч.

„Разумем осећања музичара који тврде да су повезани с неким вишим световима док свирају, али сам ја знатно приземљенија особа. Нисам религиозна, па моје мисли једноставно не иду у том правцу, али понекад кад свирам са Секуом доживимо моменте у којима се нешто осетно промени. Наше заједничко музицирање треба замислити као духовно путовање једно ка другом – састајемо се, разилазимо, па поново налазимо и прожимамо у емотивном свету, што је доста тешко описати.“

Кетрин Финч је харфу први пут чула кад је имала пет година, заљубила се у њу, добила је на поклон од родитеља већ у шестој години, “и од тог тренутка је све ишло природно и брзо..”, а у својој каријери је била чак и харфисткиња енглеске краљевске породице. Додаје и да је сама покушала да свира на кори “прилично неуспешно”, јер се кора знатно разликује од харфе и зато је боље “да се свако лепо држи свог инструмента.”    

Н. П-ј.

EUR/RSD 117.5248
Најновије вести