На Номус се прослављени пијаниста радо враћа и увек нас поново обрадује и очара својим уметничким изразом. Ове године удружиће се са једним од водећих европских квартета „Келемен”, с којим ће у Синагоги наступити 26. априла. Искористили смо кратак сусрет с њим да чујемо, из прве руке, шта се све у међувремену дешавало у његовом професионалном животу...
Камерна музика заузима важно место у Вашој каријери. Да ли је било какве нове уметничке сарадње, која је била нарочито изазовна за Вас?
– Да, десило се много тога занимљивог; ја волим сусрете свих врста, па тако и музичке, те радо делим сцену са бројним колегама. Уз устаљене партнере, попут Антонија Марвуда и Такач квартета, последњих година сам много радио и са Вилде Франг, чудесном норвешком виолинисткињом, као и Николасом Алтштетом, сјајним челистом, кога се новосадска публика, надам се, добро сећа из 2007. године.
Паралелно са концертном градите и педагошку каријеру. Како мотивише своје студенте да истрају?
– Моји су студенти мотивисани и изузетно занимљиви млади музичари. Питање мотивације се, ваљда, поставља само када су резултати мањкави, а ја на њихова достигнућа заиста не могу да се пожалим. С друге стране, поставља се, наравно, питање њихових перспектива, с обзиром на то да је незапосленост младих широм Европе забрињавајуће висока. Историја ће старијим генерацијама веома оштро судити због ове чињенице.
Да ли су се Ваши музички укуси и склоности у међувремену променили – јесу ли, рецимо, прве фасцинације неким композиторима из дечијег доба остале нетакнуте или сте можда ипак модификовали нека мишљења?
– Баху и Моцарту човек не може да се не диви целог живота. А што се тиче осталог, мене много тога занима, ја бих и у кафани увек наручио цео јеловник, да смем! Тако је и са мојим уметничким „апетитом“ - нас пијанисте, иначе, сматрам непотребно специјализованим, често нас од малих ногу упућују на ограничавање репертоара, што је непобитан педагошки пропуст. Колеге гудачи, и остали, то себи, наравно, никада не би смели да дозволе, па су, генерално, стилски далеко образованији и богатији од нас. Чини ми се, међутим, да се времена, у том погледу, за нас пијанисте ипак полако мењају.
Да ли ваш уметнички пут иде баш онако како сте прижељкивали?
– Мој уметнички пут иде много боље од предвиђеног: ја сам, уосталом, често размишљао о томе да дигнем руке од клавира, па и дан-данас повремено завидим пекарима и поштару. Не заборавимо да је оно што се код нас, и у другим бившим земљама социјализма, десило од 1989. надаље, довољно да сатре у корену сва очекивања! Земља у којој сам одрастао је одавно - и трагично - ишчезла, друштвеног уређења које је формирало систем вредности моје генерације такође више нема. У тим околностима мислим да сви који су успели да одбране минимум континуитета - и интегритета! - могу слободно себи да честитају.
Мирјана Лазаревић
