На мукотрпном путу до звања професора Академије уметности у Новом Саду свирао је, по?еднако успешно, и на свадбама и у кафанама, био корепетитор певачима и балетанима у Српском народном позоришту, као и младим будућим глумцима. Био је први од новосадских момака који је још 60-тих година прошлог века кришом одлазио у цркве, учећи да свира оргуље. Био је и на курсевима за реконструкцију оргуља и настојао да се многи ови инструменти обнове по католичким и протестантским црквама Војводине. Имао је због тога и проблема са, тадашњим, властима.
Није ме стога изненадило што је након школовања код великих мајстора кренуо путем који је уобичајен за оргуљаше: ка Баху и од Баха. Стотине кантора, оргуљаша и регенса по црквама широм света и данас настављају ову традицију “недељних кантата”, пишући канонску музику и музику на канонске текстове. С друге стране, као академски образован музичар, Ковачевић није могао проћи мимо утицаја врло интересантног смера “музике-копије”, који се у доба доминације авангардне нове музике испољио у делима претходника постмодерне.
Композитор Светозар Саша Ковачевић преминуо је пре два дана у Новом Саду. Рођен је 3. јануара 1950. у Жабаљу. Композицију је учио код Виктора Шафранека, Николе Петина, Рудолфа Бручија, Василија Мокрањца, а дипломирао је у класи академика Душана Радића на Академији уметности у Новом Саду. Још током студија наступа и као пијаниста, али и као оргуљаш. Био је корепетитор у Опери и Балету СНП-а, као и на Департману драмске уметности АУНС. Предавао је хармонику у нижој музичкој школи “Даворин Јенко” у Београду, а корепетицију у средњој музичкој школи “Исидор Бајић” у Новом Саду. Прошавши кроз сва звања, у пензију је отишао као редовни професор на Департману музичке уметности, катедре за композицију и музикологију АУНС. Композиторски опус Светозара Саше Ковачевића обухвата преко 300 композиција духовне музике, соло песме, инструменталне и сценске музике, камерне и симфонијске музике. Интернационални биографски центар у Кембриџу му је доделио Диплому и сребрну медаљу за достигнућа на пољу екуменске музике. Светозар Саша Ковачевић биће сахрањен сутра у 13 часова на Алмашком гробљу у Новом Саду.
М. С.
Данас, кад се већ све може стрпати у кош постмодерне, ипак не бих тврдио да је Саша Ковачевић постмодерни композитор, нити следбеник “музике-копије”. Он је био исти онај заљубљеник у велике узоре попут Баха, поштени талентован музичар, храбар да насупрот свим струјањима остане доследан самоме себи. Његова музика је апотеоза Великој Музици из пера њеног достојног следбеника. Избегнуте су све замке стилизације, копије, маниризма, шаблона, остала је само музика нето, чиста, искрена, надахнута, емотивна. Није то постмодернистичко стављање маске и скривање личности, него – напротив – испољавање личности онакве каква она јесте: дубоко проникле у звучне светове старих мајстора, које добро познаје и из којих црпи непресушну инспирацију. Наравно, ту је пре свега Бах. Има ту и отклона ка другим великанима (Моцарту, Керубинију, Бетовену), а уз све то и прекрасна словенска мелодика, какву нисмо сретали у сличним композицијама. Проучавајући деценијама музику Баха и његових следбеника у звуцима за богослужење, Саша Ковачевић је постао мајстор који је до танчина познавао ову врсту композиција. Понекад се чинило као да слушамо неку новооткривену Бахову партитуру. Ковачевић је одбацивао оригиналност личности и уживао у њеном поистовећењу са великим узорима. При томе нас је уводио у музички свет набијен емоцијама, на које смо помало већ заборавили. Створио је тиме композиције достојне светских музичких позорница.
Душан Михалек
